Objavljeno u časopisu „Priča“, decembar 2010, broj 13, godina IV
Dakle, Sima. Dakle, Sonja. Dakle, Princ.
Šta Sima? Šta Sonja? Šta Princ?
I Lena i Lazar, Vanja i Vlajko, Tamara i Todor.
Šta s njima?
Eto, društvance.
Skup. U subotnji suton. Za drvenim stolom, u dvorištu, pod lipom. U čelu, Sima. Desno mu Sonja. Do Sonje Vanja, do Vanje Lena, do Lene Lazar. Sleva – Todor, Tamara, Vlajko. Sučelice Simi – niko, mesto je zjapilo prazno. Da neko sedne nasuprot Simi, to se još nije desilo. Istina, praznina je izazivala. Vlajko bi, tu i tamo, bacio pogled ka upražnjenom mestu. Čak su ga i noge ponele u par navrata, da ga same vrate natrag.
Princ je čas nestajao ispod stola, čas izranjao. Vrzmao se oko nogu, cimao za suknje i nogavice, gurao glavu u svačije krilo, ljutito režao ako ga ne pomaziš, ako mu ne uputiš par laskavih reči. Samo su Tamara i Vlajko propuštali da obave ovu dužnost. Princu se ukazivala dužna pažnja. Bio je važan član društvanceta. Sigurno važniji od Vlajka a biće i od još ponekih. Šta god da Princ počini, dočekivano je blagonaklono, s odobravanjem. Leni je jednom progrizao lanenu suknju, to je doživela kao posebnu čast. Suknju je spremila u kućni muzej a događaj je spominjala na svakom sastanku.
Princ je bio pozamašno, čupavo pseto, četvrtaste glave i sitnih, tupih očiju. Sima je imao isturenu Adamovu jabučicu i uzan nos. Sonjina kosa je gorela riđim plamenom.
Skup je sazvao Sima. Mogao je da ga sazove i neko drugi. Recimo, Vlajko, nije bilo zabranjeno. Tačnije, mogao bi to da pokuša. Ishod je već sasvim druga stvar. Neko bi se i odazvao. Lena, na primer. Nije propuštala nijedno viđenje. Ni džumle, ni pojedinačno. Društvance ispred i iznad svega, govorila je. Vanja ga ne bi potkopala, zbog Lene,. Došla bi, pretpostavlja, i Tamara. Zato što...
Lazaru i Todoru bi se, međutim, zalomio neki fudbalski, košarkaški ili teniski prenos koji se ne propušta.
Sima se, naravno, ne bi pojavio. Zbog obaveza. Sima se silno ponosio svojim obavezama. Isticao ih je u svakoj prilici, kao odlikovanja. Samo jedna tako važna osoba može imati toliko važnih obaveza. Gurao ih je ljudima pod nos, da ih omirišu. Imale su plesniv, užegao miris. Bez Sime ne bi bilo ni Sonje. Bez njih dvoje ne bi bilo ni Princa. To i ne bi bila neka šteta, ta dosadna, nametljiva džukela je ionako bila suvišna. Zaslužila je da je cakne cipelom među rebra, pa da zaskiči. Samo, ko zna šta bi se iz toga izrodilo. Nasrnuli bi na Vlajka, svi skupa. Najljuće Vanja. Izopštili bi ga iz društvanceta, jednom zasvagda. Da li bi to bila neka šteta? Hm...
Pustimo Princa. Nije stvar u Princu. Stvar je u skupu. Da ga je Vlajko sazvao, to ne bi bilo to. Ispalo bi i kuso i kljasto. Muvaco i mršavo. Ishod bi bio žalostan. Zato se u to nije ni upuštao. Teško je podnosio žalosne ishode.
Ovako su bili u punom sastavu. Kod Sime nije bilo izostajanja. Ni primisliti, a kamoli pomisliti ili čak domisliti. Naprotiv. Simi se jurilo. Simi se hrlilo. Simi se letelo.
Uzmimo Vanju. Bila je na žeravici od Sonjinog poziva. Progutala bi i ponedeljak, i utorak, i sredu, i četvrtak, i petak, samo da se što pre dokopa subotnjeg sastanka. Vlajko bi, opet, da ukoči vreme ne bi li izbegao neizbežno. Sudarali su se, živeći u različitim brzinama, spoticali jedno o drugo. Sevnule bi varnice zbog svake sitnice. Dohvatili su se tako zbog računa za struju, zaboravio je da ga plati. Mrzeo je da plaća račune, mrzeo je redove u poštama i bankama, zlovoljne službenice, mrzvoljne službenike, prašnjave priče koje bi čekači zapodeli. Zaborav je bio oblik samoodbrane. Vanja mu je uporno uvaljivala račune. Da ga najedi.
Vanji se subotnje prepodne dovuklo. Vlajku doletelo. U subotno jutro, napetost je postala tako gusta da su svaki pookret i svaka reč parali vazduh.
U četvrtak naveče, posle svađe zbog neplaćenog računa, Vlajko je čvrsto rešio da ovog puta ne ode Simi na noge. Pa kud puklo da puklo. U naredne dve noći, odluka se razlabavila. U subotu se već pravdao sebi da će se na skupu pojaviti isključivo podsmeha radi.
Nad stolom je lebdelo iščekivanje, prožeto mirisom lipe. Sima, znalo se, nije zvao bez razloga, tek tako, koliko da se okupe, koliko da razmene koju reč, koliko da se vide. Ne, Simini pozivi su imali cilj – neki zajednički poduhvat. Zajedničke poduhvate je pokretao Sima. Istina, mogao je to da pokuša i neko drugi, recimo, Vlajko, nije bilo zabranjeno, ali... Ishod, eh, ishod...
Sima je držao banku, u društvancetu se znalo ko kosi a ko vodu nosi, ko vodi glavnu reč a ko tek tu i tamo ubaci po koju. Koliko da uzme učešća. Znalo se ko predvodi a ko sledi.
Sima je mleo i mleo, mogao je satima da valja reči i rečenice, a da ne zamori jezik, ne ugane vilicu. Nije žurio da obznani cilj skupa, poslastica se ne iznosi ni na početku, ni na sredini obeda. Poslužiće ih drugim đakonijama dok na glavnu ne dođe red.
I služio ih je, izobilno. Dogodovštinama iz sopstvenog života. Tuđi ionako nisu bili ni od kakvog značaja. Bilo je svačega da se društvancetu baci u kljun. Šta se sve Simi nije izdogađalo od poslednjeg susreta. Kakve je sve podvige izveo. Izborio je, recimo, bolje mesto u firmi, skočila mu je numera, porasli su mu i plata i ovlaštenja. Uspeo je da mu auto poprave upola cene. Izboksovao je tako povoljan kredit, da bi se od uslova svakom dileji zavrtelo u glavi, bio je to skoro poklon. I to bez čekanja i ostalih gnjavaža. Sima je sve svoje poslove završavao bez čekanja i gnjavaža, kao što i dolikuje nadmoćnim prirodama. I ...
Iiiiii...?
Aaaa...?
Zinuli su Vanja i Todor, Lena i Lazar. Tamara je stisnula, Voja nabrao usne.
Sonja se zagontetno nasmešila. Princ je veselo lanuo.
Kupio je čamac.
Reč čamac je proizvela komešanje, Sima ga je umirio zapovedničkim pokretom ruke. Uskoro će imati prilike da se njime provozaju, nagovestio je.
Sonja je važno klimnula glavom. Princ je mahnuo repom. Lipa je jače zamirisala.
Mesec nije uradio ništa.
Bilo je još sitnijih i krupnijih dogodovština kojima je Sima izdašno častio prisutne. Nisu sve bile baš najsvežije. Zapravo, većinu je ponavljao godinama a da to nikada nije dosadilo ni njemu, ni društvancetu.
Dogodovštine su ukazivale na Siminu dovitljivost, dosetljivost, veštinu, na njegova preimućstva i povlastice.
Ne, Sima sigurno nije bio dileja. Znao je kako da stvari sredi u svoju korist i da se ne obazire na tuđu štetu.
A Vlajko? Šta je sa Vlajkom?
Njemu je svaka Simina reč ranjavala mozak. Vlajku kao da se nikada ništa nije događalo, ili bar ništa vredno pomena. Kada bi ga neko priupitao šta mu se zbilo u, recimo, poslednjih mesec dana, ne bi uspeo ničega da se seti. Niko ga nije ni pitao, nikoga nije zanimalo šta se njemu i sa njime događa.
Pretežno je bio na šteti, retko na koristi.
Za Simu je život bio poslužavnik sa koga grabi oberučke, za Vlajka voćka koja izmakne kada za njom posegneš. Posezao je sve ređe, da sebe poštedi razočaranja.
Simi je pripadala čitava vekna, Vlajku su ostajali okrajci, mrvice.
Sonja se ukočila od ponosa, Vanja je gutala Simine reči širom otvorenih ustiju, Lena se čežnjivo osmehivala. Lazar i Todor su netremice zurili, kao da se upravo puca penal na nekoj presudno važnoj utakmici. Tamara se, međutim, sve dublje uvlačila u nedvidljiv ali skoro opipljiv oklop. Da li bi mogli biti saveznici? Bilo je osnova za savezništvo, ali je bilo i neke zbunjene suzdržanosti među njima.
„Sima je oktrio bajno mesto.“
Bajno je bila Sonjina omiljena reč. Podrazumevala je sve što se odnosilo na nju i Simu. Za druge je imala drugačije, hrapavije, oporije izraze.
„Ostrvo“, obznanio je Sima svečano i svi su istog trenutka razumeli da se stiglo do poduhvata zbog koga je skup sazvan.
Bilo je to ostrvo sa lepom, šljunkovitom plažom. Bez splavova i izletničkih kuća. Bez gužve, za ostrvo nije znala svaka dileja, samo odbarani. Moraju da ga posete. I da na njemu provedu čitav dan, zaslužuje. Koliko sledeće subote, ako ih vreme posluži. Sva je prilika da hoće, prognoze su povoljne. Biće to doživljaj.
„Bajan doživljaj“, dosladila je Sonja.
Vanja je jeknula, Lena ciknula.
„Jedan je Sima!“, tresnuo je Todor šakom o sto.
„Jedan, nema šta!“, potvrdio je Lazar.
Tamara je još jače stisla ubledele usne, da joj ne izleti neka nezgodna reč. Događalo joj se to. Sukobila bi se tu i tamo sa Simom ili Sonjom. Zapravo, sa oboje. Nije se moglo biti u sukobu ili makar sporu sa Simom a da se ne zakačiš i sa Sonjom, niti sa Sonjom a da Sima ostane po strani. Branili su se i napadali zajedno. Bili su dobro usklađena, uhodana, ubojita borbena mašina.
Todoru je bilo neprijatno zbog Tamarinih ispada, ispadi tako je to zvao, izvinjavajući se. Pokunjio bi se, skupio, kao da je on nešto skrivio.
Ni Vlajko nije pokazao ni trunke oduševljenja, uprkos Vanjinima opominjućim pogledima.
Na Todorov poziv, nazdravili su tri puta. Za Simu, za čamac, za ostrvo. I Vlajkova ruka se podigla sama od sebe, i on se kuckao, ukrštao poglede, otpijao, sve kako priliči. I Tamara je učinila to isto. Da uskrate zdravicu, tako daleko se nijedno ni drugo nisu odvažili.
Onda je Lena predložila da na ostrvu provedu dva dana, i subotu i nedelju, i da zanoće pod vedrim nebom. Simi se predlog dopao, njegovo otkriće je zavredelo da mu se posveti više vremena. A šta se dopadalo Simi, dopadalo se i Sonji, Vanji, Lazaru, Todoru, Leni. Tamara se nije usprotivila. Nije se usprotivio ni Voja. Ionako ne bi imali nikakve šanse. Samleli bi ih. Čak i da nastupe zajedno, što nikada nisu učinili.
Tako je izlet utanačen.
Po povratku, Vanja je stala da drami. Ništa neobično, uvek bi dramila po povratku sa sličnih skupova. Priredio joj je još jednu blamažu, prebacivala mu je. To joj namerno radi. Uživa da joj pravi neprilike. Kakvo mu je to zadovoljstvo da ide ljudima uz nos? Da kvari raspoloženje? Kako može da bude toliki namćor? Šta umišlja sebi? Da je nešto posebno? Da je pametniji od svih ostalih?
A Sima, zar je Sima nešto posebno, odvraćao je Vlajko. Šta li tek taj umišlja sebi? Šta je trebalo, da mu se klanja? Ovako, naklonio se kratko grudima. Ili ovako, previo se do pasa. Ili ovako, sagao se do zemlje. Da nije možda trebalo da se pred njim prosrte ničice? Da mu poliže cipele? To od Vlajka neće doživeti. Dosta je Simi i što mu oćuti svo ono blebetanje, umesto da ga ubriše. I to mu je premnogo.
Zavidljiv je, ljubomoran, pakostan, eto, to je sa njim, nije se zaustavljala Vanja. Ne može da podnese da je neko ispred njega.
Ovakav ili onakav, tek nije ni muljator, ni muvator.
Vidi ti mudrosera.
Tako je to išlo. Mogli su da teraju dugo, vrteći se u krug, Vanji nikada ne bi dojadilo, uživala je da drami. To ju je činilo življom. Vlajko bi prekidao prepirku, ali mu još nikada nije uspelo da se zadrži makar na samoj ivici svađe, Vanja bi ga redovno povukla, uvukla, gurnula. Imala je dara za takve stvari. I umela da iznađe izraz koji će ga povrediti. Mudroser, gadne li reči.
Sve do četvrtka navečer, Vlajko je sa samim sobom igrao igru odlučivanja. Redovno ju je započinjao, bilo je to jače od njega, redovno gubio i redovno zaboravljao svoje poraze.
Ne, ovog puta se neće povinovati. Ne, ovoga puta se neće povinovati, ponavljao je kao da će ga ponavljanje učiniti čvršćim, postojanijim. U četvrtak uveče, porazila ga je vremenska prognoza. Ni oblačka, ni kapi kiše na vidiku. U petak se ponadao da bi Sima ili Sonja mogli da se razbole, iako to dvoje kao da nikada nije poboljevalo. Da nije i zdravlje spadalo u povlastice kojih je Sima uspevao da se dočepa. Možda bi i Princa moglo nešto da zadesi? U subotu je pokušao da prespava polazak, ali se Vanja pobrinula da se na vreme nađe na nogama. Imala je svojih načina.
Sima se pojavio u belim platnenim pantalonama i košulji kratkih rukava sa plavim poprečnim prugama. Na glavu je natukao kapetanski kačket sa zlatnim sidrom. Koračao je odsečnim, zapovedničkim korakom, prav kao motka.
Ovaj se baš primio, baš se uživeo, pomislio je Vlajko, ali ništa nije rekao. Nije imao kome. Govorio bi gluvim ušima. Jedino bi Tamara bila spremna da čuje. Ali Tamare i Todora još uvek nije bilo. Možda izostanu? Možda se Tamara ovog puta ozbiljno uzjogunila? Tako da Todor nije uspeo ni da je privoli, ni da je nagovori, ni da je slomi. To bi već bilo nešto. Makar početak rasula. Čak i da Todor iskrsne, a hoće, teško da bi odsustvom počinio tako težak prestup, skoro je nemoguće to i poželi, a Tamara ostane pri svome, to bi još uvek nešto poremetilo, nešto narušilo. Neko bi izmakao, neko iskočio, neko zaparao. I... Svašta bi iz toga moglo da proizađe. I Vlajko bi mogao da se udalji. Izazovno, laganim korakom. Proširio bi poderotinu. Da li bi Sima uspeo da je zakrpi? Ili bi se sve raspalo?
„Šta li ih je zadržalo?“, pitala se Lena u ime svih. „Mora da je prevoz.“
„Bah, prevoz“, fkrnuo je prezrivo Sima. Nije trpeo kašnjenja, nije priznavao opravdanja.
Princ je zarežao.
„Kakav prevoz. Zna se šta je. Onu lujku su uhvatile njene lutke.“
Sonja nije marila Tamaru. Nije je marila ni Vanja. Izbegavale su da je pominju po imenu. Najčešće su je nazivale, ona, lujka, folirantkinja ili ona lujka i ona folirantkinja. Vanji je Tamara bila teška kao crna zemlja, Sonju je podsećala na kaktus. Sažaljevale su sirotog Todora što se spetlljao sa takvim stvorenjem. Bio je drugarčina, zaslužio je bolje. Zbog njega i nju trpe.
Lena je bila blaža. Nije da je branila Tamaru, tako daleko nije išla, mogla bi da navuče Sonjin gnev, ali je pokušala da sagleda i njene pozitivne strane. Lena je, uopšte, u svemu tražila pozitivnu stranu. Bila je ponosna na tu vrlinu, na tu vreštinu, kao što je Sima bio ponosan na svoju snalažljivost. Svuda je sa sobom vucarala knjigu „Moć pozitivnog mišljenja“ ili nešto slično.
Kapetan Sima je već bio spreman da naredi pokret, vilice su mu se stegle, kao da je zagrizao odluku, kada se, skandiranjem navijača, oglasio Lazarov telefon. Bio je to Todor, molio ih je da sačekaju još samo malo, još samo malčice, stižu, samo što nisu.
Sima se smilovao, udovoljio molbi.
„Zbog Todora“, napomenula je Sonja. „Da ga ne ostavimo na cedilu. Toliko se, siromah, radovao izletu.“
Sima nije ni nagoveštavao, ni obrazlagao svoje postupke, odluke, naredbe. To je radila Sonja. Revnosno i rado. Bila je njegov ovlašćeni tumač.
Todor se izvinjavao, zamuckivao, snebivao. Tamarino lice je bilo ispijeno, bledo, sa kiselkastim naborima u uglu usana. Pokreti su joj bili bezvoljni, mlitavi.
Uputili su se duž keja. Pokraj njih bi tu i tamo promakao poneki pecaroš. Vazduh je još uvek bio sivkast. Krenuli su pre sunca, da uhvate dan. Nisu se smeli tek tako rasipati dragoceni časovi, valjalo ih je iskoristiti do kraja.
Vanja je prva zapljeskala kada je Sima, uz ponosno – to je to, pokazao na plavi čamac. Zapljeskali su i Lena, Lazar, Todor. Princ je izveo neki pokret šapom, kao nekakav naklon. Čak je i Vlajko sa odobravanjem klimnuo glavom, pre nego što je shvatio šta čini. Smesta je sebe prekoreo zbog tog pokreta.
Uprkos živog odobravanja, efekat je ipak bio donekle pokvaren prethodnim čekanjem. Uzalud su Lazar i Todor uglas ponavljali – ovako nešto, burazeru, ovako nešto; praćeni Leninim – predivno: i Vanjinim – veličanstveno. Pažnja je već bila pomerena, raspoloženje pomućeno, zbog čega je Sonja probadala Tamaru srditim pogledima.
Čamac je imao pravu pravcatu kapetansku kabinu, sa kormilarskim točkom. Kabinu su zaposeli Sima i Princ, ni za kog drugog nije bilo mesta, čak ni za Sonju. Sonja se smestila na klupu desno, do Sonje Vanja, do Vanje Lena, do Lene Lazar. Sleva, odmah do kapetanske kabine, mesto je zauzeo Todor. Do Todora se spustio Vlajko, do Vlajka Tamara.
Motor se zagrcnuo, zagrgotao, zabrektao. Sekli su reku uz mnogo praskavog smeha u kome je, međutim, bilo nečeg šupljeg, neubedljivog. Trudili su se da budu vedro, veselo društvance. Previše su se trudili.
Na ostrvo nisu pristigli prvi. Već je bilo ukotvljeno par čamaca. Koliko li će ih tek pristići u toku dana? Simino otkriće i nije tako ekskluzivno kakvim ga je predstavljao, živnuo je Voja. Ekskluzivno je bila Simina omiljena reč. Izgovarao ju je naglašavajući kao eks-klu-zivno. Ono što je bilo za svakog, nije bilo za Simu. Zato što Sima nije bio svako. Sima je bio Neko.
Živnula je i Tamara, osetio je to. Nabor u uglu usana joj je iz kiselkastog prešao u podrugljiv.
Sima se, međutim, nije zbunjivao. Ponašao se kao da na ostrvu nema ni čamaca, ni ljudi. Imao je sposobnost da, ne obazirući se, pređe preko onoga što mu ne odgovara, kao da toga i nema. Ili to nije bila sposobnost već sasvim suprotno – nedostatak, slepilo. Bilo šta bilo, Vlajko je na tom nečemu čas zavideo Simi, čas ga je zbog toga prezirao. Videti i priznavati samo ono što ti je po volji, je li to svojstvo nadmoćnih ili ništavnih priroda? Za Sonju i Vanju nije bilo nedoumice. Nije je bilo ni za Lazara, Todora, Lenu. Sima, dakako, nilje sumnjao u svoju nadmoć. Mesto mu je bilo u nedoglednim visinama, daleko iznad sićušnog sveta kojim je okružen. Samo je kod Tamare i Vlajka bilo spora. Kod njih bi ionako uvek nešto zapelo.
Sima se zaustavio na rubu šumarka, ispod prvih stabala. Do Sime se ukočio Princ. Odluka je pala, tu će se ulogoriti.
„Idealno mesto za bazu“, objavila je Sonja Siminu volju. „Skokneš u vodu, skokneš na sunce, zbrišeš u hlad.“
Niko nije prigovorio. Simi se nije prigovaralo. Njegova je bla neprikosnovena.
Sonja je rasprostrla čupave prostirke vladalarskog para. Za nju, zagasito zelenu, sa ljubičastim cvetovima. Za Simu, kraljevsko plavu, sa srebrnim sidrima.
Tada su se i ostali dali na raspremanje. Raspakivali su se ranci, otvarale torbe.
Lazar se nije zadržavao na pripremama, to će ionako za oboje završiti Lena. Zbacio je sa sebe šorc i majicu i, bučno, prskajući, utrčao u vodu.
Princ se sjurio za njim, mirisalo je to na samovolju, na neposlušnost. Nije li njegova obaveza da vrati odbeglicu? Ipak, nije uleteo u vodu. Zaustavila ga je sumnja. Bacio je upitan pogled ka Simi i Sonji. Sonja je klimnula glavom, sve je, dakle, bilo u redu. Dotrčao je do nje, dahćući. Bolje da pretera u revnosti nego da podbaci.
To nije bio zvaničan ulazak, ali nije bila ni neposlušnost, ni samovolja. Lazar nije smerao da ospori Simino vođstvo daleko bilo. Jednostavno nije mogao da odoli zovu vode.
„Eh, veliko derle, to ti je on“, dobacila je Lena svakom i nikom, ozarena zbog tog derleta koje joj je zapalo.
Niko se nije poveo za Lazarom. Niko ga nije sledio. Niko ne bi sledio ni Vlajka. Zna se ko je bio predvodnik. I sprovodnik.
Zvanični ulazak je mogao da predvodi jedino Sima. Ništa drugo se nije računalo. Da su se u reci našli svi, čak i Sonja, a Sima sam samcit ostao na obali, to se i dalje ne bi uzimalo u obzir. Bez Sime nisu bili društvance, već nešto neodređeno, nešto skarabudženo, skrpljeno nadvoje, natroje.
Pretpostavka je bila neverovatna, okolnosti nezamislive. Bila bi to maltene pobuna. Pobunjena Vanja? Pobunjena Lena? Pobunjeni Lazar? Pobunjeni Todor? Ni govora o tome. Niti bi Sonja ikada počinila takvu izdaju.
Vanja je izdavala Vlajka u svakoj prilici i na svakom koraku, ali je to bilo nešto drugo. Vlajko nije bio vladar. Prema tome, nije mu dugovala odanost. Zamerao joj je zbog tih izdaja. Ako su par, onda su saveznici. Ako nisu saveznici, nisu ni par, tako je govorio. Odvraćala mu je da je davež, gnjavator, mudroser. Mudroser, gadne li reči. Moraće jednom da raščiste to sa izdajom i savezništvom. I ne samo to. Nakupilo se svačega što treba raščistiti. Gomila se iz dana u dan a nikako da smogneš snage da u to ozbiljno zagrizeš, nego odlažeš i odlažeš. Vreme je za veliko spremanje.
Zvanični ulazak nije usledio odmah. Simine i Sonjine pripreme su bile temeljne. Nije tu bilo Lazarove nestrpljive brzopletosti, ozbiljna je stvar u pitanju. Sima je pažljivo složio svoje bele pantalone i plavoprugu mornarsku košulju sa kratkim rukavima. Povrh svega je stavio svoj kapetanski kačket. Sonja je laganim pokretima svlačila bluzu boje šljive i belu suknju. Podsećala je Vlajka na reklame za dezodoranse i raznorazne kozmetičke preparate.
Sima i Sonja su se temeljno namazali. Namazali su se i Vanja, Lazar, Todor, Lena. Namazala se i Tamara.
Sačekali su da koža upije zaštitnu kremu. Tako je trebalo.
Sima je iz ranca izvukao šarenu odbojkašku loptu i podigao je visoko u vazduh. To je bio znak.
Princ je ostavljen na obali, da čuva stvari.
Lopta je već poletela od ruke do ruke kada je Lena primetila da Tamara nije među njima. Osetviši se prozvanim, Todor je sagao glavu i promrmljao nešto nerazgovetno. Lena se žurno uputila ka obali.
Voja se osetio krivim što i sam nije izostao. Bilo je to kukavički, pa i izdajnički s njegove strane.
Vratile su se zajedno, Lena je Tamaru držala za ruku, kao da je sprovodi. Blistala je, pobedonosno.
„Tišti je glava. U igri će joj najbolje proći.“
Na obalu su izašli zajedno. Posle zvaničnog otvaranja, dalje kupanje je bilo slobodno. Moglo se u vodu i pojedinačno ili u manjima grupicama.
Izletnici su pristizali.
Vlajko se nakanjivao da krene u oblizak ostrva, da pronađe kućice i splavove, mora ih negde biti, ali nikako da to i učini. Kao da se oko društvancetaa stvorilo gravitaciono polje koje mu nije dozvoljavalo da se udalji. Kada bi mu se bar Tamara pridružila, zajedno bi možda i savladali silu koja vezuje, ali teško da bi htela. Zapala je u odsutnu nepomičnost, bio je to njen način da se brani.
Kako je dan odmicao, i prostora i živosti je bilo sve manje. Iza podneva ih je zahvatila obramrlost.
„Pravo vreme da se prezalogaji“, obznanio je Sima.
Lena je povadila sendviče i voće iz narandžastog priručnog frižidera. Todor je iz plavog pridodao pivo i sokove. Tako je bivalo na zajedničkim izletima. Lena bi se pobrinula za klopu, Todor za piće.
Posedali su u krug oko prostirke - trpeze.
Tamara je pokušala da se izgovori, nije gladna, ne može ni da zine, ali nije vredelo. Morala je da se prihvati. Skupni obed je bio obavezan. Bio je obredna potvrda zajedništva.
Posle ića i pića, pala je dremka.
Senke su se dobrano izdužile. Okolni izletnici su stali da se razilaze. Sa ovim odlascima se i u društvance uvukao neodređeni nemir.
Sonja je prva potegla pitanje povratka.
„Pa... za danas je bilo dosta. Mogli bismo i mi da kupimo prnje. Dovoljno smo se nauživali. Ako zaglavimo, dosađivaćemo se. Kome je do spavanja na otvorenom? Nismo više klinci pa da se palimo na te fazone. Između zemlje i kreveta, biram krevet. I tuš pre spavanja.“
Ni Simi se nije ostajalo još čitavu noć i čitav dan. Prikazao je svoje čudo. I to je bilo dovoljno.
„Pa... da bismo mogli da krenemo, mogli bismo. Ako preteramo, neće nam goditi.“ A, i obaveze zovu.“
Simina volja je bila prevrtljiva a silovita, neumoljiva. Nije držao do doslednosti. Menjao je odluke, ali je svaka bila obavezna i jedino ispravna.
Nije bilo opiranja. Naprotiv, društvance je živnulo, sa olakšanjem, kao da ih je Sima oslobodio obaveze koju su nepromišljeno prihvatili. Lazar i Todor su se prisetili utakmice koju je grehota propustiti. Vanju su iscrpli sunce i voda, i ona bi, kao i Sonja, pravo pod tuš pa u krevet. Ovde možda ima i zmija, ne bi mogla da trene sa tom pomišlju. I šta ako ih uhvati iznenadni pljusak, letnja nevremena su nepredvidiva, očas stignu. Ni Lena se nije borila za svoju noć pod zvezdama. Kao da je nikada nije ni pomenula. I ona bi da krene, da koliko večeras proveri poštu, očekuje neke važne mejlove. Biće dana za druženje i provode. Smisliće već Sima nešto, uvek smisli, da ih okupi, razonodi, obraduje.
Tamara je uzdahnula.
Princ je podigao šapu.
Sonja je istresla, presavila čupave prostirke vladarskog para. Lena se prihvatila narandžastog, Todor plavog frižidera. Vlajko je petljao oko svog ranca, zatim ga ostavio. Zaustavio ga je otpor koji je rastao u njemu.
„Šta je sad?!“, dobacila mu je jetko Vanja.
Bili su spremni za polazak, već su se svrstali u povorku, sa Simom na čelu.
„Ništa.“
„Onda?“
„Onda, ništa.“
„Onda, ako je ništa...“
Vanja je krenula rukom ka Vlajkovom rancu, kao da bi da mu ga nabaci na leđa.
„Ja ostajem.“
Ni sam nije znao šta će da izgovori. Kao da su reči same odlučile. Kao da se odluka prelomila na vrhu jezika.
Nije bilo čvrstine u tom ostajem. Ispalo je nesigurno, skoro nerazgovetno. Kao da se nečega stidi ili zbog nečeg pravda.
„Ti ... šta?!“, Vanja ga je pogledala zblanuto, retko bi iz prve razumela neočekivano.
„Ja ostajem“, stajalo ga je silnog napora da to ponovi, da se odupre sili koja ga je vukla da se pridruži svima. Osetio se klonulo, iscrpljeno. Oslonio se o drvo, da povrati bar deo snage.
„Kako to misliš – ostajem?!“, sunula je Sonja, svadljivo.
Princ je preteći zarežao.
„Tako lepo, dogovor je dogovor“, odvratio je, već čvršće.
Podigla se bura.
Sima ga je optužio zbog tvrdoglavosti, Sonja zbog sujete kojom kvari svaki provod. Kidisalu su zajedno. Da, zaista su bili su dobro uigrana, usklađena bojna mašina. Hoće da ih liši uživanja u meču godine, prebacili su mu Lazar i Todor. Naspelo mu je da je muči, prekorela ga je Vanja. Lena je pokušala pomiriteljskim tonom:
„U prirodi nam je bilo predivno, ali i civilizacija zove.“
Tamara je stisla ubledele usne.
Nije odgovarao na optužbe. Nije imao razloga da se brani. Oni su prekršili dogovor, ne Vlajko. Jasno je na kome je krivica. Samo je ponavljao - ja ostajem; i - dogovor je dogovor.
Začudo, napadi su ga ojačali, umesto da ga oslabe. Podsticali su ga na otpor, ne na predaju. Neće popustiti. Ne sme da popusti. Inače je gotov.
Kao da je, uz nečujan prasak, pukla neka opna.
Sima je prezrivo odmahnuo rukom: „Ko je lud, ne budi mu drug“, i krenuo ka čamcu, praćen čitavom svitom.
Princ je kivno zalajao. Merkao je Vlajka sitnim, tupim očima, birao gde da ga ćapi, čim dobije znak da kazni izgrednika. Znak je izostao. Princ se nevoljno povukao, uz jarosno režanje. Poruka je bila jasna: Ovog puta si se provukao, ali sledećeg nećeš. Kad-tad ćeš mi pasti zuba, a onda ćeš da platiš za sve.
Tamara se vukla na začelju, pognute glave.
Lena se izdvojila iz povorke, da pokuša još jednom. Posredovala je pri nesporazumima, nesuglasicama, zađevicama, sukobima, svađama. Uzela je na sebe da poravna, zagladi, održi sklad, uspostavi narušenu slogu. Svoju posredničku ulogu je obavljala krajnje ozbiljno. Bila je uporna, pa i nasrtljiva.
Došli su zajedno, treba zajedno i da odu, pokušavala je da ga obrlati. Društvance su, treba da se drže skupa, ne da se rasipaju. Kako misli da sam zanoći? Zar ga nije strah? Ko zna čega tu ima i ko tu po noći zalazi? Kako će da se vrati?
Vratiće se već nekako. Ima načina i načina. Zamoliće nekog da ga preveze. Zalaze ovde i drugi. Nije Sima jedini na svetu koji zna za ovo ostrvo. Iako se ponaša kao da jeste. Preplivaće, ako treba. Ako ništa drugo, zvaće rečnu patrolu.
Nije uspela da podrije Vlajkovu volju. U pogledu joj je bljesnuo bes. Teško je podnosila posredničke poraze.
Vanja je ušla u čamac odmah iza Sime i Sonje. Pre njih i nije mogla. Tek posle Sime se smelo stupiti u njegov čamac, nikako pre njega. Tek posle Sonje se moglo kročiti iza Sime, nikako pre nje. Požurila je Vanja, požurila. Ako je, neka žuri.
Vanja se uvek i u svemu slagala sa većinom. I zamerala mu što prečesto štrči, dovodeći je u nepriliku. Vlajko je, naprotiv, sebi zamerao da se previše uklapa.
Tamara je zastala na obodu reke, upitno, u nedoumici. Bilo je možda dovoljno da joj neko nešto dobaci, da pokušaju da je požure, da joj prebace zbog oklevanja, da uhvati Todorov uznemireni – nećeš valjda – pogled, pa da srdito dune kroz nos i zabaci glavu odsečnim, prkosnim trzajem. Vlajko je voleo taj trzaj, a viđao ga je sve ređe i ređe.
Trzaja nije bilo.
Otisli su se. Ako, i ne trebaju mu. Bolje je bez njih. Lagodnije, prostranije, slobodnije. Nema naloga, nema prekora, nema nadzora. Nema pritiska, težine, teskobe. Odrešene su mu i ruke i noge. Može da radi šta mu se hoće, da ide kud mu se prohte, može da se ludira do mile volje, ako mu je do toga. Niko ga ne sputava, nikome ne mora da polaže račune.
Uživaće u samoći. Samoća je sloboda.
Kao da se prenuo iz sna i, u neverici, protrljao oči. Otkud se tu zadesio, sa tim svetom? Kako mu se to dogodilo? Gde je i kada zabasao?
Najbolje će bizt da ih više nikada niti vidi, niti čuje. Da raskrsti sa njima. Da ih iščupa iz svog života. I Simu i Sonju, i Lenu, Lazara, Todora. I Vanju, svakako. Pogotovo Vanju. Izuzeo bi jednu jedinu osobu. Zato što...
Izbaciće ih iz svog života. Iščupati.
Vreme je za veliko spremanje. Nakupilo se previše toga. Ne dopušta mu da diše.
Osetio se bodro, nadmoćno, kao čovek koji je prelomio.
Pomišljao je Vlajko povremeno na veliki rez. Da, kao nožem preseče život nadvoje. Ali je ta pomisao bila slabašna, udaljena, nestvarna. Previše žitka za nameru. Sada, međutim... Sada...
Bio je ponosan na sebe. Istrajao je iako su svi odustali. Jedini je ispoštovao dogovor, a dogovor je dogovor. Vrzmalo mu se po glavi paperjasto pramenje izreke o rečima i rogovima. Prijatno ga je golicalo, to paperje.
Svetlost se svela. Izgubili su se i poslednji izletnici. Ako su se izgubili. Sada je ostrvo samo njegovo. Ili nije, ukoliko na drugoj strani ima kuća i splavova, teško je poverovati da ih nema i da je baš ovo mesto pošteđeno vikedanške najezde. Šteta što ga za dana nije obišao da ustanovi kako zaista stoje stvari. Da Simu raskrinka do kraja. Sada je kasno. Gde da tumara po tami? Šta ako negde zaglavi, hoće li umeti da nađe put natrag? Bolje je da sačeka jutro. Nema pri sebi ni baterijske lampe, zaboravio je da je ponese. Zapravo, nije ni zaboravio, nije ni pomislio na tako nešto. Da je Vanja tu, ne bi propustila priliku da mu natrlja nos zbog nemara, neozbiljnosti, nesposobnosti.
Sima, međutim, sigurno nije zaboravio lampu. Sima nikada ništa ne zaboravlja. Uvek misli na sve. Uvek sve predvidi. Nikada ništa ne propušta. Ni loptu neće smetnuti s uma a kamoli nešto krupnije. Zato što Simina glava, rekla bi Vanja, nije šuplja. Za razliku od Vlajkove.
Vlajko je mrzeo da vuče stvari sa sobom, da se tovari, nije nije magare. Odbijao je da predviđa. Draža mu je bila zagonetna neprozirnost onog što će uslediti.
Šta ako nema lampu? Ne mora nikud da lunja pre zore, nije mu nužno. Ništa mu više nije nužno, to je najlepše u svemu. Skrasiće se tu gde jeste. Posmatraće reku, nebo, raštrkane svetlosti na obali, obrise čamaca, brektave mase šlepere koji lagano promiču.
Pustiće misli da nesputano teku. Možda dospeju do onog drugačijeg života koji će započeti posle raskida sa prethodnim. Koji je, zapravo, već započeo, njegov ostanak je raskid. Ili nije? Ili tu nešto nedostaje? Šta? Recimo, zaključno razjašnjenje sa Vanjom. Veliko finale. Bez toga bi sve ostalo nedovršeno. Ili bi se tek onda sasvim zapleo? Razjašenjenje bi se neminovno pretvorilo u razračunavaje, u međusobno optuživanje, tako to ide. Trudili bi se da jedno drugom uvale osećanje krivice, na to bi izašlo. Šta će mu to?
Ipak, moraće i da se čuju i da se vide. Lako je reći – više nikad, ali je daleko teže izvesti. Ima tu niz praktičnih stvari koje, hteli ne hteli, moraju zajedno da razreše.
Hoće li se sve nastaviti kada se čuju, kada se vide? Hoće li nadvladati užasavajuća sila inercije? Ili će imati dovoljno volje, pribranosti, snage da se odupre?
Trebalo je da se davno raziđu, ali nisu. Šta ako su vezani neraskidivim niitima? Šta ako su jedni drugom postali neophodni? Ako ni zbog čeg drugog, a ono da se glože. Šta ako su se navukli na uzajamno mrcvarenje, pa bez njega više ne mogu?
Nije samo do Vanje. Nije samo do društvanceta. Ima tu poviše toga što treba pospremiti. Gomilalo se godinama. Zar da i dalje popunjava novinske stupce muvljim ispljuvcima? Kakav bi mu to drugačiji život bio? Ali, šta drugo da radi? Kakav novi posao da započne? Gde da ga nađe? U novinama se bar uhodao, zauzeo neko mesto, nije posebno, nije značajno, nije istaknuto, ali se ipak uglavio. Hoće li mu se otvoriti, hoće li mu se ukazati neštr drugo, ili je sve već zauzeto, kao sedišta u gradskom prevozu?
U rukama drži slabe karte, daska do daske, ne sme da se zaleće i zaigra na krupno. A nije umeo, niti se usuđivao da blefira. Šta god da dobije, dobro je prošao, mogao je gore.
Zbilja ga je obavijala, vezivala mnoštvom lepljivih niti, teško ih je raskinuti.
Srce mu je klonulo.
Obrisi i zvuci su poprimili nešto preteće. U Vlajka se uvukla stepnja. Čak je i zadrhtao, uprkos toploj letnjoj noći.
Obreo se u nepoznatom, bez zaštitničke navike koja pripitomljava svakodnevno okruženje, čineći ga bar prividno bezopasnim.
Strahovi se se razmileli, razmahali, pomamili.
Kakvo je to krckanje? Da mu se neko ne prikrada, sa ubilačkim namerama? Neki čovek, neka zver? Da li ga to iz žbunja vrebaju dva užarena žuta oka? Hoće li pristati uz ostrvo čamac koji se približava? Koga li nosi? Pijanu, ufiksanu, razularenu bandu, željnu iživljavanja? Svirepu sektu čijem će obredu poslužiti kao dobrodošla žrtva? Krimose u bekstvu koji će ukloniti nezgodnog svedoka? Kakvog usamljenog očajnika, koji u slepom besu satire sve što mu se nađe na putu? Poskakuje li to u dubini ostrva svetlost baterijske lampe? Kome otvara put? Kakav je to šuštavi zvuk? Da nije zmija? Užasnuo bi ga i njen dodir, a kamoli ujed.
Umesto slobode, samoća je postala strah.
Nije trebalo da ostaje. Preglupo je da ovako skonča. Da bar ima čime da se brani. Nije naoružan. Nema čak ni nož. Prezirao je oružje. I ljude koji u oružju nalaze utočište. Sada ga je poželeo, da ubije zebnju.
Sima je, naravno, imao revolver. I vukao ga je sa sobom, da zaštiti svoju dragocenu ličnost.
Vlajko je pokušao da sebi očita bukvicu. Koji ga je đavo spopao? Čemu tolika bojazan? Nije ni u kakvoj divljini. Nema tu ni vukova, ni medveda, ni drugih zveri. Niti zmije, i ako ih ima, baš njega traže. Kakve bande, kakvi krimosi, kakvi narkosi, kakve sekte? Sve se to vrzma po gradu, ne po ostrvima. Očajnici se motaju ulicama, ne vozaju čamcima.
Nije išlo. Strah je bio jači od svakog razloga. Na ostrvu je bio uljez. Tu nije imao šta da traži. Zato će biti odstranjen. Na ovaj ili onaj način.
U iskušenju je da posegne za mobilnim. Da nekog nazove, bilo kog. Koliko da čuje poznati glas. Makar i Vanjin, izdajnički. Da, makar i njen. Ili da se prepusti radio talasima, da ga ponesu.
Odoleva. Povezanost je privid. Samoća istina. Uvek si beznadežno, neizlečivo sam. Hoće da se drži istine, makoliko opora, makoliko zastrašujuća bila. Laži su ga iznurile, istina će mu uliti novu snagu. Ukoliko odavde iznese čitavu kožu, ukoliko dočeka spasonosni osvit.
Pribio se uz hrapavu koru drveta. Nastojao je da bude što tiši, što neprimetniji, da ne privlači pažnju. Ne bi da bude nečiji plen.
Hoće li ikada stići jutro? Čitave noći će ostati budan. Na straži.
Eh, budan. Oči su se sklopile, svest zamrla, neosetno.
Prenuli su ga glasovi. Izletnička grupa je birala gde da se smesti. Vazduh je izgubio jutarnju bistrinu. Vlajko se protegao, sav utrnuo, sa zujećom prazninom u glavi, šupljinom u grudima. Osećanja i misli su se lagano vraćali, pristizali su iz neke neizmerne daljine.
Prva se probila ljutnja. Opšta, sveobuhvatna, nevezana za ovo ili ono. Ljutnja je prizvala Vanju, Vanja je prizvala izdaju. Moraće da joj sve saspe u lice. Bez toga rastanak neće biti pravi.
Prišunjao se stid. Zbog bezrazložnog strahovanja. Pokušao je da ga otrese, kao što se stresaju grančice.
Izletnici su se okupljali. Kako je krenulo, biće više sveta nego juče. Ili mu se samo tako činilo. Zato što je sam. Kada si u grupi, slabije zapažaš ono što je izvan nje. Kao da ti i pogled i pažnju nešto drži na uzdi.
U svakom slučaju, ostrvo je provaljeno. Provaljeno, reći će Simi. Da ga povredi, da ga ponizi, da ga spusti na zemlju. Sima je prezirao provaljena mesta. I još više ljude koji odlaze na takva mesta. Šta je za Simu, nije za svakog. Šta je za svakog, nije za Simu. Sima je ubeđen da nije svako. Sima umišlja da je Neko. A zapravo je niko. I to će mu reći, da je niko.
Ostrvo će svakako obići. Zanima ga čega sve tu ima. Dosadilo mu je da sedi na jednom mestu. Ukočiće se, ako se ne makne. Urašće u tlo. I glad je stala da svrdla stomak. Vode još ima, ali od hrane ama baš ničeg. Oslonio se na Lenu i njen narandžasti frižider. To mu nije bilo pametno. Naročito ne kada imaš posla sa tako nestalnim, nepouzdanim svetom, kome dogovor ne znači ništa. Valjda će se negde naći neka prodavnica.
Zakoračivši, otkriva da ga noge slabo slušaju. Ni u glavi mu nije baš sve bistro. Klecav je, lelujav. Ipak nekako gura. Samo da ne odustane. Uskoro mu korak postaje čvršći, glava bistrija. Glad se povlači, kao da je kretanje suzbija.
Zaputio se stazom ka unutrašnjosti ostrva, da ga prepreči. Naišao je na račvanje. Da udari levo? Da zagrabi desno? Nikako, nastaviće pravo, tako će najpre stići na suprotnu stranu. Staza se, međutim, sužavala. Sve gušće šiblje mu je zatvaralo put. Zadobio je i par ogrebotina, pokušavajući da se probije. To ga je ljutilo. Ovako ne ide. Sav će se izgrebati a neće daleko stići. Bolje da se vrati. Da skrene na račvanju? Ko zna kuda vode ti pobočni puteljci. Verovatno nikuda. Najpametnije će biti da udari kružno, obalom. Čega god da ima na ostrvu, težiće reci. Zaputio se ulevo, bez nekog posebno razloga. Mogao je i desno, ali nije. Sima, međutim, ne bi krenuo nasumice. Znao bi zašto bira jedan ili drugi pravac. I ne bi se zaglavio u šiblju. Dobro bi se obavestio, dobro promislio, dobro procenio pre nego što išta preduzme. Nema šta, Sima je bio smotren, promišljen, obavešten. Dok Vlajko... Vlajko je srljao.
Ova pomisao ga je kosnula. Ipak, bodrio je sebe. Hajdmo, hop, pružimo korak, kada smo već krenuli. Još samo malo pa ćemo naići na splav, na kućicu, na prodavnicu. Ima ih. Mora ih biti. Kao što ima izletnika. Kao što...
To još samo malo se odužilo, a ničeg na vidiku izuzev stabala i žbunja, vode i trave. Sada je već skoro svakim korakom osećao kako iz njega hlapi volja. Šta mu je naspelo? Šta uopšte hoće? Zar je uopšte važno ima li na ostrvu kuća i splavova ili ih nema? Zar je uopšte važno je li Sima u pravu ili nije? Šta bi, da ga svrgne s trona? Zašto? Na tronu nekog mora biti. Taj neko je potreban i Sonji, i Vanji, i Todoru, i Leni, i Lazaru. Ako Sima hoće da bude poglavar, neka mu bude. Vlajko nije zainteresovan da zauzme njegovo mesto. Morao bi da vuče čitavo društvance a nije mu do toga. Ima prečeg posla.
Vraća se nogu pred nogu, smlaćen.
Odluke se tope, namere nestaju, žrvanj života ga melje. Upao je u nekakav mehanizam i ne zna kako da se iskobelja. Taj mehanizam ga je uhvatio, povukao i više ne pušta. Nosi ga, na pokretnoj taci, od jutra do večeri, od dana do dana, od nedelje do nedelje.
Zabrujao je mobilni.
Doći će za jedno sat vremena, da ga pokupi, poručio je Sima. Dosta se naizmotavao. Istina, nije zaslužio da na njega gubi vreme, ali je Vanja molila.
Nije stigao da odgovori. Sima nikada nije čekao odgovor. Nije postavljao pitanja, izdavao je zapovesti.
Dakle, Vanja ga je još jednom izdala. Ponovo mu je smestila. Molila je za Vlajka, i to nikog drugog do Simu. Zašto? Da ga ponizi, ni zbog čeg drugog. Ako, neka je.
Neka ga i Sima, neka dođe ako mu se dolazi. Neka navuče bele pantalone i mornarsku košulju. Neka natakne kapetanski kačket sa zlatnim sidrom. Neka povede i Sonju i Princa. Neka dovuče i Lazara i Lelu, i Vanju i Todora.
Vlajku je sasvim svejedno. Ionako neće biti ni reza, ni velikog spremanja. Ne, nisu odloženi, ne vredi da se teši zavaravanjem. Ne može ih biti.
Obrisao je čelo nadlanicom.
Na obali se pojavila Lena, posrednica. Za svaki slučaj, ako zatreba ubeđivanje. Nije bilo neophodno. Krenuo je sa njom ka čamcu pokorno, bez opiranja.
Princ ga je, osujećenog odmetnika, dočekao prezrivim lavežom. Sima nije rekao ni reč. Nije ga čak ni pogledao. Poslovno je pokrenuo čamac.
Lena je pokroviteljski spustila ruku na Vlajkovo rame.
„Tako i treba. Ipak smo mi društvance. Treba da se držimo skupa. Svakog može da zadesi žuta minuta ali, pre ili kasnije, prevlada moć pozitivnog mišljenja.“
Hm, žuta minuta, pomislio je Vlajko. Daću ja njima žutu minutu. I društvance, i pozitivno mišljenje. Caknuću kat-tad Princa cipelom među rebra, da zaskiči. Bar toliko mogu da učinim.
Osokolila ga je pomisao na Prinčevo skičanje. I to je neki učinak. I to je neka pobeda.
Dakle, Sima. Dakle, Sonja. Dakle, Princ.
Šta Sima? Šta Sonja? Šta Princ?
I Lena i Lazar, Vanja i Vlajko, Tamara i Todor.
Šta s njima?
Eto, društvance.
Skup. U subotnji suton. Za drvenim stolom, u dvorištu, pod lipom. U čelu, Sima. Desno mu Sonja. Do Sonje Vanja, do Vanje Lena, do Lene Lazar. Sleva – Todor, Tamara, Vlajko. Sučelice Simi – niko, mesto je zjapilo prazno. Da neko sedne nasuprot Simi, to se još nije desilo. Istina, praznina je izazivala. Vlajko bi, tu i tamo, bacio pogled ka upražnjenom mestu. Čak su ga i noge ponele u par navrata, da ga same vrate natrag.
Princ je čas nestajao ispod stola, čas izranjao. Vrzmao se oko nogu, cimao za suknje i nogavice, gurao glavu u svačije krilo, ljutito režao ako ga ne pomaziš, ako mu ne uputiš par laskavih reči. Samo su Tamara i Vlajko propuštali da obave ovu dužnost. Princu se ukazivala dužna pažnja. Bio je važan član društvanceta. Sigurno važniji od Vlajka a biće i od još ponekih. Šta god da Princ počini, dočekivano je blagonaklono, s odobravanjem. Leni je jednom progrizao lanenu suknju, to je doživela kao posebnu čast. Suknju je spremila u kućni muzej a događaj je spominjala na svakom sastanku.
Princ je bio pozamašno, čupavo pseto, četvrtaste glave i sitnih, tupih očiju. Sima je imao isturenu Adamovu jabučicu i uzan nos. Sonjina kosa je gorela riđim plamenom.
Skup je sazvao Sima. Mogao je da ga sazove i neko drugi. Recimo, Vlajko, nije bilo zabranjeno. Tačnije, mogao bi to da pokuša. Ishod je već sasvim druga stvar. Neko bi se i odazvao. Lena, na primer. Nije propuštala nijedno viđenje. Ni džumle, ni pojedinačno. Društvance ispred i iznad svega, govorila je. Vanja ga ne bi potkopala, zbog Lene,. Došla bi, pretpostavlja, i Tamara. Zato što...
Lazaru i Todoru bi se, međutim, zalomio neki fudbalski, košarkaški ili teniski prenos koji se ne propušta.
Sima se, naravno, ne bi pojavio. Zbog obaveza. Sima se silno ponosio svojim obavezama. Isticao ih je u svakoj prilici, kao odlikovanja. Samo jedna tako važna osoba može imati toliko važnih obaveza. Gurao ih je ljudima pod nos, da ih omirišu. Imale su plesniv, užegao miris. Bez Sime ne bi bilo ni Sonje. Bez njih dvoje ne bi bilo ni Princa. To i ne bi bila neka šteta, ta dosadna, nametljiva džukela je ionako bila suvišna. Zaslužila je da je cakne cipelom među rebra, pa da zaskiči. Samo, ko zna šta bi se iz toga izrodilo. Nasrnuli bi na Vlajka, svi skupa. Najljuće Vanja. Izopštili bi ga iz društvanceta, jednom zasvagda. Da li bi to bila neka šteta? Hm...
Pustimo Princa. Nije stvar u Princu. Stvar je u skupu. Da ga je Vlajko sazvao, to ne bi bilo to. Ispalo bi i kuso i kljasto. Muvaco i mršavo. Ishod bi bio žalostan. Zato se u to nije ni upuštao. Teško je podnosio žalosne ishode.
Ovako su bili u punom sastavu. Kod Sime nije bilo izostajanja. Ni primisliti, a kamoli pomisliti ili čak domisliti. Naprotiv. Simi se jurilo. Simi se hrlilo. Simi se letelo.
Uzmimo Vanju. Bila je na žeravici od Sonjinog poziva. Progutala bi i ponedeljak, i utorak, i sredu, i četvrtak, i petak, samo da se što pre dokopa subotnjeg sastanka. Vlajko bi, opet, da ukoči vreme ne bi li izbegao neizbežno. Sudarali su se, živeći u različitim brzinama, spoticali jedno o drugo. Sevnule bi varnice zbog svake sitnice. Dohvatili su se tako zbog računa za struju, zaboravio je da ga plati. Mrzeo je da plaća račune, mrzeo je redove u poštama i bankama, zlovoljne službenice, mrzvoljne službenike, prašnjave priče koje bi čekači zapodeli. Zaborav je bio oblik samoodbrane. Vanja mu je uporno uvaljivala račune. Da ga najedi.
Vanji se subotnje prepodne dovuklo. Vlajku doletelo. U subotno jutro, napetost je postala tako gusta da su svaki pookret i svaka reč parali vazduh.
U četvrtak naveče, posle svađe zbog neplaćenog računa, Vlajko je čvrsto rešio da ovog puta ne ode Simi na noge. Pa kud puklo da puklo. U naredne dve noći, odluka se razlabavila. U subotu se već pravdao sebi da će se na skupu pojaviti isključivo podsmeha radi.
Nad stolom je lebdelo iščekivanje, prožeto mirisom lipe. Sima, znalo se, nije zvao bez razloga, tek tako, koliko da se okupe, koliko da razmene koju reč, koliko da se vide. Ne, Simini pozivi su imali cilj – neki zajednički poduhvat. Zajedničke poduhvate je pokretao Sima. Istina, mogao je to da pokuša i neko drugi, recimo, Vlajko, nije bilo zabranjeno, ali... Ishod, eh, ishod...
Sima je držao banku, u društvancetu se znalo ko kosi a ko vodu nosi, ko vodi glavnu reč a ko tek tu i tamo ubaci po koju. Koliko da uzme učešća. Znalo se ko predvodi a ko sledi.
Sima je mleo i mleo, mogao je satima da valja reči i rečenice, a da ne zamori jezik, ne ugane vilicu. Nije žurio da obznani cilj skupa, poslastica se ne iznosi ni na početku, ni na sredini obeda. Poslužiće ih drugim đakonijama dok na glavnu ne dođe red.
I služio ih je, izobilno. Dogodovštinama iz sopstvenog života. Tuđi ionako nisu bili ni od kakvog značaja. Bilo je svačega da se društvancetu baci u kljun. Šta se sve Simi nije izdogađalo od poslednjeg susreta. Kakve je sve podvige izveo. Izborio je, recimo, bolje mesto u firmi, skočila mu je numera, porasli su mu i plata i ovlaštenja. Uspeo je da mu auto poprave upola cene. Izboksovao je tako povoljan kredit, da bi se od uslova svakom dileji zavrtelo u glavi, bio je to skoro poklon. I to bez čekanja i ostalih gnjavaža. Sima je sve svoje poslove završavao bez čekanja i gnjavaža, kao što i dolikuje nadmoćnim prirodama. I ...
Iiiiii...?
Aaaa...?
Zinuli su Vanja i Todor, Lena i Lazar. Tamara je stisnula, Voja nabrao usne.
Sonja se zagontetno nasmešila. Princ je veselo lanuo.
Kupio je čamac.
Reč čamac je proizvela komešanje, Sima ga je umirio zapovedničkim pokretom ruke. Uskoro će imati prilike da se njime provozaju, nagovestio je.
Sonja je važno klimnula glavom. Princ je mahnuo repom. Lipa je jače zamirisala.
Mesec nije uradio ništa.
Bilo je još sitnijih i krupnijih dogodovština kojima je Sima izdašno častio prisutne. Nisu sve bile baš najsvežije. Zapravo, većinu je ponavljao godinama a da to nikada nije dosadilo ni njemu, ni društvancetu.
Dogodovštine su ukazivale na Siminu dovitljivost, dosetljivost, veštinu, na njegova preimućstva i povlastice.
Ne, Sima sigurno nije bio dileja. Znao je kako da stvari sredi u svoju korist i da se ne obazire na tuđu štetu.
A Vlajko? Šta je sa Vlajkom?
Njemu je svaka Simina reč ranjavala mozak. Vlajku kao da se nikada ništa nije događalo, ili bar ništa vredno pomena. Kada bi ga neko priupitao šta mu se zbilo u, recimo, poslednjih mesec dana, ne bi uspeo ničega da se seti. Niko ga nije ni pitao, nikoga nije zanimalo šta se njemu i sa njime događa.
Pretežno je bio na šteti, retko na koristi.
Za Simu je život bio poslužavnik sa koga grabi oberučke, za Vlajka voćka koja izmakne kada za njom posegneš. Posezao je sve ređe, da sebe poštedi razočaranja.
Simi je pripadala čitava vekna, Vlajku su ostajali okrajci, mrvice.
Sonja se ukočila od ponosa, Vanja je gutala Simine reči širom otvorenih ustiju, Lena se čežnjivo osmehivala. Lazar i Todor su netremice zurili, kao da se upravo puca penal na nekoj presudno važnoj utakmici. Tamara se, međutim, sve dublje uvlačila u nedvidljiv ali skoro opipljiv oklop. Da li bi mogli biti saveznici? Bilo je osnova za savezništvo, ali je bilo i neke zbunjene suzdržanosti među njima.
„Sima je oktrio bajno mesto.“
Bajno je bila Sonjina omiljena reč. Podrazumevala je sve što se odnosilo na nju i Simu. Za druge je imala drugačije, hrapavije, oporije izraze.
„Ostrvo“, obznanio je Sima svečano i svi su istog trenutka razumeli da se stiglo do poduhvata zbog koga je skup sazvan.
Bilo je to ostrvo sa lepom, šljunkovitom plažom. Bez splavova i izletničkih kuća. Bez gužve, za ostrvo nije znala svaka dileja, samo odbarani. Moraju da ga posete. I da na njemu provedu čitav dan, zaslužuje. Koliko sledeće subote, ako ih vreme posluži. Sva je prilika da hoće, prognoze su povoljne. Biće to doživljaj.
„Bajan doživljaj“, dosladila je Sonja.
Vanja je jeknula, Lena ciknula.
„Jedan je Sima!“, tresnuo je Todor šakom o sto.
„Jedan, nema šta!“, potvrdio je Lazar.
Tamara je još jače stisla ubledele usne, da joj ne izleti neka nezgodna reč. Događalo joj se to. Sukobila bi se tu i tamo sa Simom ili Sonjom. Zapravo, sa oboje. Nije se moglo biti u sukobu ili makar sporu sa Simom a da se ne zakačiš i sa Sonjom, niti sa Sonjom a da Sima ostane po strani. Branili su se i napadali zajedno. Bili su dobro usklađena, uhodana, ubojita borbena mašina.
Todoru je bilo neprijatno zbog Tamarinih ispada, ispadi tako je to zvao, izvinjavajući se. Pokunjio bi se, skupio, kao da je on nešto skrivio.
Ni Vlajko nije pokazao ni trunke oduševljenja, uprkos Vanjinima opominjućim pogledima.
Na Todorov poziv, nazdravili su tri puta. Za Simu, za čamac, za ostrvo. I Vlajkova ruka se podigla sama od sebe, i on se kuckao, ukrštao poglede, otpijao, sve kako priliči. I Tamara je učinila to isto. Da uskrate zdravicu, tako daleko se nijedno ni drugo nisu odvažili.
Onda je Lena predložila da na ostrvu provedu dva dana, i subotu i nedelju, i da zanoće pod vedrim nebom. Simi se predlog dopao, njegovo otkriće je zavredelo da mu se posveti više vremena. A šta se dopadalo Simi, dopadalo se i Sonji, Vanji, Lazaru, Todoru, Leni. Tamara se nije usprotivila. Nije se usprotivio ni Voja. Ionako ne bi imali nikakve šanse. Samleli bi ih. Čak i da nastupe zajedno, što nikada nisu učinili.
Tako je izlet utanačen.
Po povratku, Vanja je stala da drami. Ništa neobično, uvek bi dramila po povratku sa sličnih skupova. Priredio joj je još jednu blamažu, prebacivala mu je. To joj namerno radi. Uživa da joj pravi neprilike. Kakvo mu je to zadovoljstvo da ide ljudima uz nos? Da kvari raspoloženje? Kako može da bude toliki namćor? Šta umišlja sebi? Da je nešto posebno? Da je pametniji od svih ostalih?
A Sima, zar je Sima nešto posebno, odvraćao je Vlajko. Šta li tek taj umišlja sebi? Šta je trebalo, da mu se klanja? Ovako, naklonio se kratko grudima. Ili ovako, previo se do pasa. Ili ovako, sagao se do zemlje. Da nije možda trebalo da se pred njim prosrte ničice? Da mu poliže cipele? To od Vlajka neće doživeti. Dosta je Simi i što mu oćuti svo ono blebetanje, umesto da ga ubriše. I to mu je premnogo.
Zavidljiv je, ljubomoran, pakostan, eto, to je sa njim, nije se zaustavljala Vanja. Ne može da podnese da je neko ispred njega.
Ovakav ili onakav, tek nije ni muljator, ni muvator.
Vidi ti mudrosera.
Tako je to išlo. Mogli su da teraju dugo, vrteći se u krug, Vanji nikada ne bi dojadilo, uživala je da drami. To ju je činilo življom. Vlajko bi prekidao prepirku, ali mu još nikada nije uspelo da se zadrži makar na samoj ivici svađe, Vanja bi ga redovno povukla, uvukla, gurnula. Imala je dara za takve stvari. I umela da iznađe izraz koji će ga povrediti. Mudroser, gadne li reči.
Sve do četvrtka navečer, Vlajko je sa samim sobom igrao igru odlučivanja. Redovno ju je započinjao, bilo je to jače od njega, redovno gubio i redovno zaboravljao svoje poraze.
Ne, ovog puta se neće povinovati. Ne, ovoga puta se neće povinovati, ponavljao je kao da će ga ponavljanje učiniti čvršćim, postojanijim. U četvrtak uveče, porazila ga je vremenska prognoza. Ni oblačka, ni kapi kiše na vidiku. U petak se ponadao da bi Sima ili Sonja mogli da se razbole, iako to dvoje kao da nikada nije poboljevalo. Da nije i zdravlje spadalo u povlastice kojih je Sima uspevao da se dočepa. Možda bi i Princa moglo nešto da zadesi? U subotu je pokušao da prespava polazak, ali se Vanja pobrinula da se na vreme nađe na nogama. Imala je svojih načina.
Sima se pojavio u belim platnenim pantalonama i košulji kratkih rukava sa plavim poprečnim prugama. Na glavu je natukao kapetanski kačket sa zlatnim sidrom. Koračao je odsečnim, zapovedničkim korakom, prav kao motka.
Ovaj se baš primio, baš se uživeo, pomislio je Vlajko, ali ništa nije rekao. Nije imao kome. Govorio bi gluvim ušima. Jedino bi Tamara bila spremna da čuje. Ali Tamare i Todora još uvek nije bilo. Možda izostanu? Možda se Tamara ovog puta ozbiljno uzjogunila? Tako da Todor nije uspeo ni da je privoli, ni da je nagovori, ni da je slomi. To bi već bilo nešto. Makar početak rasula. Čak i da Todor iskrsne, a hoće, teško da bi odsustvom počinio tako težak prestup, skoro je nemoguće to i poželi, a Tamara ostane pri svome, to bi još uvek nešto poremetilo, nešto narušilo. Neko bi izmakao, neko iskočio, neko zaparao. I... Svašta bi iz toga moglo da proizađe. I Vlajko bi mogao da se udalji. Izazovno, laganim korakom. Proširio bi poderotinu. Da li bi Sima uspeo da je zakrpi? Ili bi se sve raspalo?
„Šta li ih je zadržalo?“, pitala se Lena u ime svih. „Mora da je prevoz.“
„Bah, prevoz“, fkrnuo je prezrivo Sima. Nije trpeo kašnjenja, nije priznavao opravdanja.
Princ je zarežao.
„Kakav prevoz. Zna se šta je. Onu lujku su uhvatile njene lutke.“
Sonja nije marila Tamaru. Nije je marila ni Vanja. Izbegavale su da je pominju po imenu. Najčešće su je nazivale, ona, lujka, folirantkinja ili ona lujka i ona folirantkinja. Vanji je Tamara bila teška kao crna zemlja, Sonju je podsećala na kaktus. Sažaljevale su sirotog Todora što se spetlljao sa takvim stvorenjem. Bio je drugarčina, zaslužio je bolje. Zbog njega i nju trpe.
Lena je bila blaža. Nije da je branila Tamaru, tako daleko nije išla, mogla bi da navuče Sonjin gnev, ali je pokušala da sagleda i njene pozitivne strane. Lena je, uopšte, u svemu tražila pozitivnu stranu. Bila je ponosna na tu vrlinu, na tu vreštinu, kao što je Sima bio ponosan na svoju snalažljivost. Svuda je sa sobom vucarala knjigu „Moć pozitivnog mišljenja“ ili nešto slično.
Kapetan Sima je već bio spreman da naredi pokret, vilice su mu se stegle, kao da je zagrizao odluku, kada se, skandiranjem navijača, oglasio Lazarov telefon. Bio je to Todor, molio ih je da sačekaju još samo malo, još samo malčice, stižu, samo što nisu.
Sima se smilovao, udovoljio molbi.
„Zbog Todora“, napomenula je Sonja. „Da ga ne ostavimo na cedilu. Toliko se, siromah, radovao izletu.“
Sima nije ni nagoveštavao, ni obrazlagao svoje postupke, odluke, naredbe. To je radila Sonja. Revnosno i rado. Bila je njegov ovlašćeni tumač.
Todor se izvinjavao, zamuckivao, snebivao. Tamarino lice je bilo ispijeno, bledo, sa kiselkastim naborima u uglu usana. Pokreti su joj bili bezvoljni, mlitavi.
Uputili su se duž keja. Pokraj njih bi tu i tamo promakao poneki pecaroš. Vazduh je još uvek bio sivkast. Krenuli su pre sunca, da uhvate dan. Nisu se smeli tek tako rasipati dragoceni časovi, valjalo ih je iskoristiti do kraja.
Vanja je prva zapljeskala kada je Sima, uz ponosno – to je to, pokazao na plavi čamac. Zapljeskali su i Lena, Lazar, Todor. Princ je izveo neki pokret šapom, kao nekakav naklon. Čak je i Vlajko sa odobravanjem klimnuo glavom, pre nego što je shvatio šta čini. Smesta je sebe prekoreo zbog tog pokreta.
Uprkos živog odobravanja, efekat je ipak bio donekle pokvaren prethodnim čekanjem. Uzalud su Lazar i Todor uglas ponavljali – ovako nešto, burazeru, ovako nešto; praćeni Leninim – predivno: i Vanjinim – veličanstveno. Pažnja je već bila pomerena, raspoloženje pomućeno, zbog čega je Sonja probadala Tamaru srditim pogledima.
Čamac je imao pravu pravcatu kapetansku kabinu, sa kormilarskim točkom. Kabinu su zaposeli Sima i Princ, ni za kog drugog nije bilo mesta, čak ni za Sonju. Sonja se smestila na klupu desno, do Sonje Vanja, do Vanje Lena, do Lene Lazar. Sleva, odmah do kapetanske kabine, mesto je zauzeo Todor. Do Todora se spustio Vlajko, do Vlajka Tamara.
Motor se zagrcnuo, zagrgotao, zabrektao. Sekli su reku uz mnogo praskavog smeha u kome je, međutim, bilo nečeg šupljeg, neubedljivog. Trudili su se da budu vedro, veselo društvance. Previše su se trudili.
Na ostrvo nisu pristigli prvi. Već je bilo ukotvljeno par čamaca. Koliko li će ih tek pristići u toku dana? Simino otkriće i nije tako ekskluzivno kakvim ga je predstavljao, živnuo je Voja. Ekskluzivno je bila Simina omiljena reč. Izgovarao ju je naglašavajući kao eks-klu-zivno. Ono što je bilo za svakog, nije bilo za Simu. Zato što Sima nije bio svako. Sima je bio Neko.
Živnula je i Tamara, osetio je to. Nabor u uglu usana joj je iz kiselkastog prešao u podrugljiv.
Sima se, međutim, nije zbunjivao. Ponašao se kao da na ostrvu nema ni čamaca, ni ljudi. Imao je sposobnost da, ne obazirući se, pređe preko onoga što mu ne odgovara, kao da toga i nema. Ili to nije bila sposobnost već sasvim suprotno – nedostatak, slepilo. Bilo šta bilo, Vlajko je na tom nečemu čas zavideo Simi, čas ga je zbog toga prezirao. Videti i priznavati samo ono što ti je po volji, je li to svojstvo nadmoćnih ili ništavnih priroda? Za Sonju i Vanju nije bilo nedoumice. Nije je bilo ni za Lazara, Todora, Lenu. Sima, dakako, nilje sumnjao u svoju nadmoć. Mesto mu je bilo u nedoglednim visinama, daleko iznad sićušnog sveta kojim je okružen. Samo je kod Tamare i Vlajka bilo spora. Kod njih bi ionako uvek nešto zapelo.
Sima se zaustavio na rubu šumarka, ispod prvih stabala. Do Sime se ukočio Princ. Odluka je pala, tu će se ulogoriti.
„Idealno mesto za bazu“, objavila je Sonja Siminu volju. „Skokneš u vodu, skokneš na sunce, zbrišeš u hlad.“
Niko nije prigovorio. Simi se nije prigovaralo. Njegova je bla neprikosnovena.
Sonja je rasprostrla čupave prostirke vladalarskog para. Za nju, zagasito zelenu, sa ljubičastim cvetovima. Za Simu, kraljevsko plavu, sa srebrnim sidrima.
Tada su se i ostali dali na raspremanje. Raspakivali su se ranci, otvarale torbe.
Lazar se nije zadržavao na pripremama, to će ionako za oboje završiti Lena. Zbacio je sa sebe šorc i majicu i, bučno, prskajući, utrčao u vodu.
Princ se sjurio za njim, mirisalo je to na samovolju, na neposlušnost. Nije li njegova obaveza da vrati odbeglicu? Ipak, nije uleteo u vodu. Zaustavila ga je sumnja. Bacio je upitan pogled ka Simi i Sonji. Sonja je klimnula glavom, sve je, dakle, bilo u redu. Dotrčao je do nje, dahćući. Bolje da pretera u revnosti nego da podbaci.
To nije bio zvaničan ulazak, ali nije bila ni neposlušnost, ni samovolja. Lazar nije smerao da ospori Simino vođstvo daleko bilo. Jednostavno nije mogao da odoli zovu vode.
„Eh, veliko derle, to ti je on“, dobacila je Lena svakom i nikom, ozarena zbog tog derleta koje joj je zapalo.
Niko se nije poveo za Lazarom. Niko ga nije sledio. Niko ne bi sledio ni Vlajka. Zna se ko je bio predvodnik. I sprovodnik.
Zvanični ulazak je mogao da predvodi jedino Sima. Ništa drugo se nije računalo. Da su se u reci našli svi, čak i Sonja, a Sima sam samcit ostao na obali, to se i dalje ne bi uzimalo u obzir. Bez Sime nisu bili društvance, već nešto neodređeno, nešto skarabudženo, skrpljeno nadvoje, natroje.
Pretpostavka je bila neverovatna, okolnosti nezamislive. Bila bi to maltene pobuna. Pobunjena Vanja? Pobunjena Lena? Pobunjeni Lazar? Pobunjeni Todor? Ni govora o tome. Niti bi Sonja ikada počinila takvu izdaju.
Vanja je izdavala Vlajka u svakoj prilici i na svakom koraku, ali je to bilo nešto drugo. Vlajko nije bio vladar. Prema tome, nije mu dugovala odanost. Zamerao joj je zbog tih izdaja. Ako su par, onda su saveznici. Ako nisu saveznici, nisu ni par, tako je govorio. Odvraćala mu je da je davež, gnjavator, mudroser. Mudroser, gadne li reči. Moraće jednom da raščiste to sa izdajom i savezništvom. I ne samo to. Nakupilo se svačega što treba raščistiti. Gomila se iz dana u dan a nikako da smogneš snage da u to ozbiljno zagrizeš, nego odlažeš i odlažeš. Vreme je za veliko spremanje.
Zvanični ulazak nije usledio odmah. Simine i Sonjine pripreme su bile temeljne. Nije tu bilo Lazarove nestrpljive brzopletosti, ozbiljna je stvar u pitanju. Sima je pažljivo složio svoje bele pantalone i plavoprugu mornarsku košulju sa kratkim rukavima. Povrh svega je stavio svoj kapetanski kačket. Sonja je laganim pokretima svlačila bluzu boje šljive i belu suknju. Podsećala je Vlajka na reklame za dezodoranse i raznorazne kozmetičke preparate.
Sima i Sonja su se temeljno namazali. Namazali su se i Vanja, Lazar, Todor, Lena. Namazala se i Tamara.
Sačekali su da koža upije zaštitnu kremu. Tako je trebalo.
Sima je iz ranca izvukao šarenu odbojkašku loptu i podigao je visoko u vazduh. To je bio znak.
Princ je ostavljen na obali, da čuva stvari.
Lopta je već poletela od ruke do ruke kada je Lena primetila da Tamara nije među njima. Osetviši se prozvanim, Todor je sagao glavu i promrmljao nešto nerazgovetno. Lena se žurno uputila ka obali.
Voja se osetio krivim što i sam nije izostao. Bilo je to kukavički, pa i izdajnički s njegove strane.
Vratile su se zajedno, Lena je Tamaru držala za ruku, kao da je sprovodi. Blistala je, pobedonosno.
„Tišti je glava. U igri će joj najbolje proći.“
Na obalu su izašli zajedno. Posle zvaničnog otvaranja, dalje kupanje je bilo slobodno. Moglo se u vodu i pojedinačno ili u manjima grupicama.
Izletnici su pristizali.
Vlajko se nakanjivao da krene u oblizak ostrva, da pronađe kućice i splavove, mora ih negde biti, ali nikako da to i učini. Kao da se oko društvancetaa stvorilo gravitaciono polje koje mu nije dozvoljavalo da se udalji. Kada bi mu se bar Tamara pridružila, zajedno bi možda i savladali silu koja vezuje, ali teško da bi htela. Zapala je u odsutnu nepomičnost, bio je to njen način da se brani.
Kako je dan odmicao, i prostora i živosti je bilo sve manje. Iza podneva ih je zahvatila obramrlost.
„Pravo vreme da se prezalogaji“, obznanio je Sima.
Lena je povadila sendviče i voće iz narandžastog priručnog frižidera. Todor je iz plavog pridodao pivo i sokove. Tako je bivalo na zajedničkim izletima. Lena bi se pobrinula za klopu, Todor za piće.
Posedali su u krug oko prostirke - trpeze.
Tamara je pokušala da se izgovori, nije gladna, ne može ni da zine, ali nije vredelo. Morala je da se prihvati. Skupni obed je bio obavezan. Bio je obredna potvrda zajedništva.
Posle ića i pića, pala je dremka.
Senke su se dobrano izdužile. Okolni izletnici su stali da se razilaze. Sa ovim odlascima se i u društvance uvukao neodređeni nemir.
Sonja je prva potegla pitanje povratka.
„Pa... za danas je bilo dosta. Mogli bismo i mi da kupimo prnje. Dovoljno smo se nauživali. Ako zaglavimo, dosađivaćemo se. Kome je do spavanja na otvorenom? Nismo više klinci pa da se palimo na te fazone. Između zemlje i kreveta, biram krevet. I tuš pre spavanja.“
Ni Simi se nije ostajalo još čitavu noć i čitav dan. Prikazao je svoje čudo. I to je bilo dovoljno.
„Pa... da bismo mogli da krenemo, mogli bismo. Ako preteramo, neće nam goditi.“ A, i obaveze zovu.“
Simina volja je bila prevrtljiva a silovita, neumoljiva. Nije držao do doslednosti. Menjao je odluke, ali je svaka bila obavezna i jedino ispravna.
Nije bilo opiranja. Naprotiv, društvance je živnulo, sa olakšanjem, kao da ih je Sima oslobodio obaveze koju su nepromišljeno prihvatili. Lazar i Todor su se prisetili utakmice koju je grehota propustiti. Vanju su iscrpli sunce i voda, i ona bi, kao i Sonja, pravo pod tuš pa u krevet. Ovde možda ima i zmija, ne bi mogla da trene sa tom pomišlju. I šta ako ih uhvati iznenadni pljusak, letnja nevremena su nepredvidiva, očas stignu. Ni Lena se nije borila za svoju noć pod zvezdama. Kao da je nikada nije ni pomenula. I ona bi da krene, da koliko večeras proveri poštu, očekuje neke važne mejlove. Biće dana za druženje i provode. Smisliće već Sima nešto, uvek smisli, da ih okupi, razonodi, obraduje.
Tamara je uzdahnula.
Princ je podigao šapu.
Sonja je istresla, presavila čupave prostirke vladarskog para. Lena se prihvatila narandžastog, Todor plavog frižidera. Vlajko je petljao oko svog ranca, zatim ga ostavio. Zaustavio ga je otpor koji je rastao u njemu.
„Šta je sad?!“, dobacila mu je jetko Vanja.
Bili su spremni za polazak, već su se svrstali u povorku, sa Simom na čelu.
„Ništa.“
„Onda?“
„Onda, ništa.“
„Onda, ako je ništa...“
Vanja je krenula rukom ka Vlajkovom rancu, kao da bi da mu ga nabaci na leđa.
„Ja ostajem.“
Ni sam nije znao šta će da izgovori. Kao da su reči same odlučile. Kao da se odluka prelomila na vrhu jezika.
Nije bilo čvrstine u tom ostajem. Ispalo je nesigurno, skoro nerazgovetno. Kao da se nečega stidi ili zbog nečeg pravda.
„Ti ... šta?!“, Vanja ga je pogledala zblanuto, retko bi iz prve razumela neočekivano.
„Ja ostajem“, stajalo ga je silnog napora da to ponovi, da se odupre sili koja ga je vukla da se pridruži svima. Osetio se klonulo, iscrpljeno. Oslonio se o drvo, da povrati bar deo snage.
„Kako to misliš – ostajem?!“, sunula je Sonja, svadljivo.
Princ je preteći zarežao.
„Tako lepo, dogovor je dogovor“, odvratio je, već čvršće.
Podigla se bura.
Sima ga je optužio zbog tvrdoglavosti, Sonja zbog sujete kojom kvari svaki provod. Kidisalu su zajedno. Da, zaista su bili su dobro uigrana, usklađena bojna mašina. Hoće da ih liši uživanja u meču godine, prebacili su mu Lazar i Todor. Naspelo mu je da je muči, prekorela ga je Vanja. Lena je pokušala pomiriteljskim tonom:
„U prirodi nam je bilo predivno, ali i civilizacija zove.“
Tamara je stisla ubledele usne.
Nije odgovarao na optužbe. Nije imao razloga da se brani. Oni su prekršili dogovor, ne Vlajko. Jasno je na kome je krivica. Samo je ponavljao - ja ostajem; i - dogovor je dogovor.
Začudo, napadi su ga ojačali, umesto da ga oslabe. Podsticali su ga na otpor, ne na predaju. Neće popustiti. Ne sme da popusti. Inače je gotov.
Kao da je, uz nečujan prasak, pukla neka opna.
Sima je prezrivo odmahnuo rukom: „Ko je lud, ne budi mu drug“, i krenuo ka čamcu, praćen čitavom svitom.
Princ je kivno zalajao. Merkao je Vlajka sitnim, tupim očima, birao gde da ga ćapi, čim dobije znak da kazni izgrednika. Znak je izostao. Princ se nevoljno povukao, uz jarosno režanje. Poruka je bila jasna: Ovog puta si se provukao, ali sledećeg nećeš. Kad-tad ćeš mi pasti zuba, a onda ćeš da platiš za sve.
Tamara se vukla na začelju, pognute glave.
Lena se izdvojila iz povorke, da pokuša još jednom. Posredovala je pri nesporazumima, nesuglasicama, zađevicama, sukobima, svađama. Uzela je na sebe da poravna, zagladi, održi sklad, uspostavi narušenu slogu. Svoju posredničku ulogu je obavljala krajnje ozbiljno. Bila je uporna, pa i nasrtljiva.
Došli su zajedno, treba zajedno i da odu, pokušavala je da ga obrlati. Društvance su, treba da se drže skupa, ne da se rasipaju. Kako misli da sam zanoći? Zar ga nije strah? Ko zna čega tu ima i ko tu po noći zalazi? Kako će da se vrati?
Vratiće se već nekako. Ima načina i načina. Zamoliće nekog da ga preveze. Zalaze ovde i drugi. Nije Sima jedini na svetu koji zna za ovo ostrvo. Iako se ponaša kao da jeste. Preplivaće, ako treba. Ako ništa drugo, zvaće rečnu patrolu.
Nije uspela da podrije Vlajkovu volju. U pogledu joj je bljesnuo bes. Teško je podnosila posredničke poraze.
Vanja je ušla u čamac odmah iza Sime i Sonje. Pre njih i nije mogla. Tek posle Sime se smelo stupiti u njegov čamac, nikako pre njega. Tek posle Sonje se moglo kročiti iza Sime, nikako pre nje. Požurila je Vanja, požurila. Ako je, neka žuri.
Vanja se uvek i u svemu slagala sa većinom. I zamerala mu što prečesto štrči, dovodeći je u nepriliku. Vlajko je, naprotiv, sebi zamerao da se previše uklapa.
Tamara je zastala na obodu reke, upitno, u nedoumici. Bilo je možda dovoljno da joj neko nešto dobaci, da pokušaju da je požure, da joj prebace zbog oklevanja, da uhvati Todorov uznemireni – nećeš valjda – pogled, pa da srdito dune kroz nos i zabaci glavu odsečnim, prkosnim trzajem. Vlajko je voleo taj trzaj, a viđao ga je sve ređe i ređe.
Trzaja nije bilo.
Otisli su se. Ako, i ne trebaju mu. Bolje je bez njih. Lagodnije, prostranije, slobodnije. Nema naloga, nema prekora, nema nadzora. Nema pritiska, težine, teskobe. Odrešene su mu i ruke i noge. Može da radi šta mu se hoće, da ide kud mu se prohte, može da se ludira do mile volje, ako mu je do toga. Niko ga ne sputava, nikome ne mora da polaže račune.
Uživaće u samoći. Samoća je sloboda.
Kao da se prenuo iz sna i, u neverici, protrljao oči. Otkud se tu zadesio, sa tim svetom? Kako mu se to dogodilo? Gde je i kada zabasao?
Najbolje će bizt da ih više nikada niti vidi, niti čuje. Da raskrsti sa njima. Da ih iščupa iz svog života. I Simu i Sonju, i Lenu, Lazara, Todora. I Vanju, svakako. Pogotovo Vanju. Izuzeo bi jednu jedinu osobu. Zato što...
Izbaciće ih iz svog života. Iščupati.
Vreme je za veliko spremanje. Nakupilo se previše toga. Ne dopušta mu da diše.
Osetio se bodro, nadmoćno, kao čovek koji je prelomio.
Pomišljao je Vlajko povremeno na veliki rez. Da, kao nožem preseče život nadvoje. Ali je ta pomisao bila slabašna, udaljena, nestvarna. Previše žitka za nameru. Sada, međutim... Sada...
Bio je ponosan na sebe. Istrajao je iako su svi odustali. Jedini je ispoštovao dogovor, a dogovor je dogovor. Vrzmalo mu se po glavi paperjasto pramenje izreke o rečima i rogovima. Prijatno ga je golicalo, to paperje.
Svetlost se svela. Izgubili su se i poslednji izletnici. Ako su se izgubili. Sada je ostrvo samo njegovo. Ili nije, ukoliko na drugoj strani ima kuća i splavova, teško je poverovati da ih nema i da je baš ovo mesto pošteđeno vikedanške najezde. Šteta što ga za dana nije obišao da ustanovi kako zaista stoje stvari. Da Simu raskrinka do kraja. Sada je kasno. Gde da tumara po tami? Šta ako negde zaglavi, hoće li umeti da nađe put natrag? Bolje je da sačeka jutro. Nema pri sebi ni baterijske lampe, zaboravio je da je ponese. Zapravo, nije ni zaboravio, nije ni pomislio na tako nešto. Da je Vanja tu, ne bi propustila priliku da mu natrlja nos zbog nemara, neozbiljnosti, nesposobnosti.
Sima, međutim, sigurno nije zaboravio lampu. Sima nikada ništa ne zaboravlja. Uvek misli na sve. Uvek sve predvidi. Nikada ništa ne propušta. Ni loptu neće smetnuti s uma a kamoli nešto krupnije. Zato što Simina glava, rekla bi Vanja, nije šuplja. Za razliku od Vlajkove.
Vlajko je mrzeo da vuče stvari sa sobom, da se tovari, nije nije magare. Odbijao je da predviđa. Draža mu je bila zagonetna neprozirnost onog što će uslediti.
Šta ako nema lampu? Ne mora nikud da lunja pre zore, nije mu nužno. Ništa mu više nije nužno, to je najlepše u svemu. Skrasiće se tu gde jeste. Posmatraće reku, nebo, raštrkane svetlosti na obali, obrise čamaca, brektave mase šlepere koji lagano promiču.
Pustiće misli da nesputano teku. Možda dospeju do onog drugačijeg života koji će započeti posle raskida sa prethodnim. Koji je, zapravo, već započeo, njegov ostanak je raskid. Ili nije? Ili tu nešto nedostaje? Šta? Recimo, zaključno razjašnjenje sa Vanjom. Veliko finale. Bez toga bi sve ostalo nedovršeno. Ili bi se tek onda sasvim zapleo? Razjašenjenje bi se neminovno pretvorilo u razračunavaje, u međusobno optuživanje, tako to ide. Trudili bi se da jedno drugom uvale osećanje krivice, na to bi izašlo. Šta će mu to?
Ipak, moraće i da se čuju i da se vide. Lako je reći – više nikad, ali je daleko teže izvesti. Ima tu niz praktičnih stvari koje, hteli ne hteli, moraju zajedno da razreše.
Hoće li se sve nastaviti kada se čuju, kada se vide? Hoće li nadvladati užasavajuća sila inercije? Ili će imati dovoljno volje, pribranosti, snage da se odupre?
Trebalo je da se davno raziđu, ali nisu. Šta ako su vezani neraskidivim niitima? Šta ako su jedni drugom postali neophodni? Ako ni zbog čeg drugog, a ono da se glože. Šta ako su se navukli na uzajamno mrcvarenje, pa bez njega više ne mogu?
Nije samo do Vanje. Nije samo do društvanceta. Ima tu poviše toga što treba pospremiti. Gomilalo se godinama. Zar da i dalje popunjava novinske stupce muvljim ispljuvcima? Kakav bi mu to drugačiji život bio? Ali, šta drugo da radi? Kakav novi posao da započne? Gde da ga nađe? U novinama se bar uhodao, zauzeo neko mesto, nije posebno, nije značajno, nije istaknuto, ali se ipak uglavio. Hoće li mu se otvoriti, hoće li mu se ukazati neštr drugo, ili je sve već zauzeto, kao sedišta u gradskom prevozu?
U rukama drži slabe karte, daska do daske, ne sme da se zaleće i zaigra na krupno. A nije umeo, niti se usuđivao da blefira. Šta god da dobije, dobro je prošao, mogao je gore.
Zbilja ga je obavijala, vezivala mnoštvom lepljivih niti, teško ih je raskinuti.
Srce mu je klonulo.
Obrisi i zvuci su poprimili nešto preteće. U Vlajka se uvukla stepnja. Čak je i zadrhtao, uprkos toploj letnjoj noći.
Obreo se u nepoznatom, bez zaštitničke navike koja pripitomljava svakodnevno okruženje, čineći ga bar prividno bezopasnim.
Strahovi se se razmileli, razmahali, pomamili.
Kakvo je to krckanje? Da mu se neko ne prikrada, sa ubilačkim namerama? Neki čovek, neka zver? Da li ga to iz žbunja vrebaju dva užarena žuta oka? Hoće li pristati uz ostrvo čamac koji se približava? Koga li nosi? Pijanu, ufiksanu, razularenu bandu, željnu iživljavanja? Svirepu sektu čijem će obredu poslužiti kao dobrodošla žrtva? Krimose u bekstvu koji će ukloniti nezgodnog svedoka? Kakvog usamljenog očajnika, koji u slepom besu satire sve što mu se nađe na putu? Poskakuje li to u dubini ostrva svetlost baterijske lampe? Kome otvara put? Kakav je to šuštavi zvuk? Da nije zmija? Užasnuo bi ga i njen dodir, a kamoli ujed.
Umesto slobode, samoća je postala strah.
Nije trebalo da ostaje. Preglupo je da ovako skonča. Da bar ima čime da se brani. Nije naoružan. Nema čak ni nož. Prezirao je oružje. I ljude koji u oružju nalaze utočište. Sada ga je poželeo, da ubije zebnju.
Sima je, naravno, imao revolver. I vukao ga je sa sobom, da zaštiti svoju dragocenu ličnost.
Vlajko je pokušao da sebi očita bukvicu. Koji ga je đavo spopao? Čemu tolika bojazan? Nije ni u kakvoj divljini. Nema tu ni vukova, ni medveda, ni drugih zveri. Niti zmije, i ako ih ima, baš njega traže. Kakve bande, kakvi krimosi, kakvi narkosi, kakve sekte? Sve se to vrzma po gradu, ne po ostrvima. Očajnici se motaju ulicama, ne vozaju čamcima.
Nije išlo. Strah je bio jači od svakog razloga. Na ostrvu je bio uljez. Tu nije imao šta da traži. Zato će biti odstranjen. Na ovaj ili onaj način.
U iskušenju je da posegne za mobilnim. Da nekog nazove, bilo kog. Koliko da čuje poznati glas. Makar i Vanjin, izdajnički. Da, makar i njen. Ili da se prepusti radio talasima, da ga ponesu.
Odoleva. Povezanost je privid. Samoća istina. Uvek si beznadežno, neizlečivo sam. Hoće da se drži istine, makoliko opora, makoliko zastrašujuća bila. Laži su ga iznurile, istina će mu uliti novu snagu. Ukoliko odavde iznese čitavu kožu, ukoliko dočeka spasonosni osvit.
Pribio se uz hrapavu koru drveta. Nastojao je da bude što tiši, što neprimetniji, da ne privlači pažnju. Ne bi da bude nečiji plen.
Hoće li ikada stići jutro? Čitave noći će ostati budan. Na straži.
Eh, budan. Oči su se sklopile, svest zamrla, neosetno.
Prenuli su ga glasovi. Izletnička grupa je birala gde da se smesti. Vazduh je izgubio jutarnju bistrinu. Vlajko se protegao, sav utrnuo, sa zujećom prazninom u glavi, šupljinom u grudima. Osećanja i misli su se lagano vraćali, pristizali su iz neke neizmerne daljine.
Prva se probila ljutnja. Opšta, sveobuhvatna, nevezana za ovo ili ono. Ljutnja je prizvala Vanju, Vanja je prizvala izdaju. Moraće da joj sve saspe u lice. Bez toga rastanak neće biti pravi.
Prišunjao se stid. Zbog bezrazložnog strahovanja. Pokušao je da ga otrese, kao što se stresaju grančice.
Izletnici su se okupljali. Kako je krenulo, biće više sveta nego juče. Ili mu se samo tako činilo. Zato što je sam. Kada si u grupi, slabije zapažaš ono što je izvan nje. Kao da ti i pogled i pažnju nešto drži na uzdi.
U svakom slučaju, ostrvo je provaljeno. Provaljeno, reći će Simi. Da ga povredi, da ga ponizi, da ga spusti na zemlju. Sima je prezirao provaljena mesta. I još više ljude koji odlaze na takva mesta. Šta je za Simu, nije za svakog. Šta je za svakog, nije za Simu. Sima je ubeđen da nije svako. Sima umišlja da je Neko. A zapravo je niko. I to će mu reći, da je niko.
Ostrvo će svakako obići. Zanima ga čega sve tu ima. Dosadilo mu je da sedi na jednom mestu. Ukočiće se, ako se ne makne. Urašće u tlo. I glad je stala da svrdla stomak. Vode još ima, ali od hrane ama baš ničeg. Oslonio se na Lenu i njen narandžasti frižider. To mu nije bilo pametno. Naročito ne kada imaš posla sa tako nestalnim, nepouzdanim svetom, kome dogovor ne znači ništa. Valjda će se negde naći neka prodavnica.
Zakoračivši, otkriva da ga noge slabo slušaju. Ni u glavi mu nije baš sve bistro. Klecav je, lelujav. Ipak nekako gura. Samo da ne odustane. Uskoro mu korak postaje čvršći, glava bistrija. Glad se povlači, kao da je kretanje suzbija.
Zaputio se stazom ka unutrašnjosti ostrva, da ga prepreči. Naišao je na račvanje. Da udari levo? Da zagrabi desno? Nikako, nastaviće pravo, tako će najpre stići na suprotnu stranu. Staza se, međutim, sužavala. Sve gušće šiblje mu je zatvaralo put. Zadobio je i par ogrebotina, pokušavajući da se probije. To ga je ljutilo. Ovako ne ide. Sav će se izgrebati a neće daleko stići. Bolje da se vrati. Da skrene na račvanju? Ko zna kuda vode ti pobočni puteljci. Verovatno nikuda. Najpametnije će biti da udari kružno, obalom. Čega god da ima na ostrvu, težiće reci. Zaputio se ulevo, bez nekog posebno razloga. Mogao je i desno, ali nije. Sima, međutim, ne bi krenuo nasumice. Znao bi zašto bira jedan ili drugi pravac. I ne bi se zaglavio u šiblju. Dobro bi se obavestio, dobro promislio, dobro procenio pre nego što išta preduzme. Nema šta, Sima je bio smotren, promišljen, obavešten. Dok Vlajko... Vlajko je srljao.
Ova pomisao ga je kosnula. Ipak, bodrio je sebe. Hajdmo, hop, pružimo korak, kada smo već krenuli. Još samo malo pa ćemo naići na splav, na kućicu, na prodavnicu. Ima ih. Mora ih biti. Kao što ima izletnika. Kao što...
To još samo malo se odužilo, a ničeg na vidiku izuzev stabala i žbunja, vode i trave. Sada je već skoro svakim korakom osećao kako iz njega hlapi volja. Šta mu je naspelo? Šta uopšte hoće? Zar je uopšte važno ima li na ostrvu kuća i splavova ili ih nema? Zar je uopšte važno je li Sima u pravu ili nije? Šta bi, da ga svrgne s trona? Zašto? Na tronu nekog mora biti. Taj neko je potreban i Sonji, i Vanji, i Todoru, i Leni, i Lazaru. Ako Sima hoće da bude poglavar, neka mu bude. Vlajko nije zainteresovan da zauzme njegovo mesto. Morao bi da vuče čitavo društvance a nije mu do toga. Ima prečeg posla.
Vraća se nogu pred nogu, smlaćen.
Odluke se tope, namere nestaju, žrvanj života ga melje. Upao je u nekakav mehanizam i ne zna kako da se iskobelja. Taj mehanizam ga je uhvatio, povukao i više ne pušta. Nosi ga, na pokretnoj taci, od jutra do večeri, od dana do dana, od nedelje do nedelje.
Zabrujao je mobilni.
Doći će za jedno sat vremena, da ga pokupi, poručio je Sima. Dosta se naizmotavao. Istina, nije zaslužio da na njega gubi vreme, ali je Vanja molila.
Nije stigao da odgovori. Sima nikada nije čekao odgovor. Nije postavljao pitanja, izdavao je zapovesti.
Dakle, Vanja ga je još jednom izdala. Ponovo mu je smestila. Molila je za Vlajka, i to nikog drugog do Simu. Zašto? Da ga ponizi, ni zbog čeg drugog. Ako, neka je.
Neka ga i Sima, neka dođe ako mu se dolazi. Neka navuče bele pantalone i mornarsku košulju. Neka natakne kapetanski kačket sa zlatnim sidrom. Neka povede i Sonju i Princa. Neka dovuče i Lazara i Lelu, i Vanju i Todora.
Vlajku je sasvim svejedno. Ionako neće biti ni reza, ni velikog spremanja. Ne, nisu odloženi, ne vredi da se teši zavaravanjem. Ne može ih biti.
Obrisao je čelo nadlanicom.
Na obali se pojavila Lena, posrednica. Za svaki slučaj, ako zatreba ubeđivanje. Nije bilo neophodno. Krenuo je sa njom ka čamcu pokorno, bez opiranja.
Princ ga je, osujećenog odmetnika, dočekao prezrivim lavežom. Sima nije rekao ni reč. Nije ga čak ni pogledao. Poslovno je pokrenuo čamac.
Lena je pokroviteljski spustila ruku na Vlajkovo rame.
„Tako i treba. Ipak smo mi društvance. Treba da se držimo skupa. Svakog može da zadesi žuta minuta ali, pre ili kasnije, prevlada moć pozitivnog mišljenja.“
Hm, žuta minuta, pomislio je Vlajko. Daću ja njima žutu minutu. I društvance, i pozitivno mišljenje. Caknuću kat-tad Princa cipelom među rebra, da zaskiči. Bar toliko mogu da učinim.
Osokolila ga je pomisao na Prinčevo skičanje. I to je neki učinak. I to je neka pobeda.
