Sticajem okolnosti

Objavljeno u časopisu Koraci broj 11-12 2010. godine

„Makni se!“
„Ko da se makne?!“
„Ti da se makneš!“
„Zašto ja da se maknem?!“
„Zato što je to moje mesto.“
„Po čemu je to tvoje mesto?“
„Po tome što ja tu stalno parkiram.“
„A, je li?!“
„Jeste.“
„A ako neću da se maknem?“
„Bogami ćeš da se makneš.“
„Ko će da me natera?“
„Ja ću da te nateram.“
„Baš da vidim i to čudo.“
„Videćeš ti trista čuda.“
Sve u svemu, počelo je kao srdačna komšijska konverzacija. Uz prisustvo publike, rasute po pločniku, polegle po prozorima. Publika je navijala za šorku. Ili nešto žešće. Ima sirota duša pravo na pokoje zrno zabave. Ko zbog toga može da je prekori? Ko ima pravo da joj to uskrati?

Od šorke nije bilo ništa. Ni od onog žešćeg. Nisu se poletele pesnice, nisu prasnule pucaljke. Ostalo se na plamenim pretnjama. Još jednom se ispostavilo da na komšije ne možeš da računaš.
Ostalo bi na mukloj, nemoćnoj, ukiseljenoj mržnji. Prolazio bi Bogdan pored Aćima, Aćim pored Bogdana kao da se ne primećuju, a bili su jedan drugom važniji od ičeg na svetu. Ostalo bi na svakodnevnom utkrivanju oko parking mesta – ko će ga prvi zauzeti? Ishod tog nadmetanja bi zagorčao ili zasladio dan. Ostalo bi na olajavanju po komšiluku. Ostalo bi na gnevu koji je zapeo u grlu, pa ni da makne. Ne možeš da ga iskašlješ, ne možeš da ga progutaš.
Nije ostalo.
Zašto?
Tako. Sticajem okolnosti.

Sticajem okolnosti, vlasnik i urednik televizije Darmar čupao je kosu. To jest, čupao bi da je imao šta. Ali nije. Na glavi mu je od kose preostalo samo par dlaka. Zlobni jezici su tvrdili da nije imao ništa ni na glavi, ni u glavi. Na programu u svakom slučaju nije imao ništa. To jest, vrtelo se nešto na televiziji Darmar, ali nije ni privlačilo, ni držalo pažnju. Gledalaca je bilo sve manje, a preostali su uglavnom dremali.
„Propadoh, ako nešto ne smislim“, žalio se ženi.
„Propadosmo, ako nešto ne smislimo“, žalila se žena prijateljicama.
Urednik je imao bubuljicu na nosu. Bubuljica je bila ljubičasta. Kada bi urednik bio ljut ili uznemiren, bubuljica bi postajala još izrazitije, još zagasitije ljubičasta.
Kolege iz branše su Darmar televiziju zvale TV Dremež, što je urednika veoma jedilo. Neko je predložio i slogan – spavajte slatko, bio je to ubod nožem ravno u siroto urednikovo srce.
Bubuljica je bivala sve ljubičastija i ljubičastija.
„Treba mi nešto da digne prašinu“, brundao je urednik.
„Treba nam nešto da digne prašinu“, cilikala je urednikova žena.
„Gde da nađem pravu emisiju?“, huktao je urednik.
„Gde da nađemo pravu emisiju?“, uftala je urednikova žena.

Sticajem okolnosti, prijateljica urednikove žene je, pri pretresanju mana zajedničkih poznanika, najslađem začinu svakog razgovora, pomenula, promene radi, i srdačnu komšijsku parking konverzaciju, koja je mnogo obećavala, malo dala.
„Eh, nema više pravih muškaraca“, vajkala se prijateljica. „Da to muški srede. Pa kom opanci, kom obojci. Nego se džapaju kao poslednje ženturače. Samo ti džabe troše vreme.“
Jedan ti je kao karfiol, rekla je prijateljica za Aćima. Drugi ti je kao krastavac, rekla je za Bogdana. Turšija, sve u svemu.
Za večerom, urednikova žena je vlasniku i uredniku Darmar televizije prepričala razgovor sa prijateljicom. Imala je običaj da mužu za večerom prepričava dnevne dogodovštine. Više je pričala samoj sebi, urednik bi obično prečuo sve do poslednjeg slova. Ženin glas je bio tek šum koji je pratio obed, sličan šumu lišća, samo neprijatniji.
Sticajem nerazjašnjenih okolnosti, to veče je bilo drugačije. Ne baš sasvim, ali dovoljno drugačije da mu za uvo zapne srdačna komšijska konverzacija.
„Hmmmm“, dunuo je kroz nos, što je kod urednika bio znak povećane pažnje, pa i razmišljanja. Čak je od žene zatražio i da mu ponovi priču, što se još nikada nije dogodilo. Zahtev je bio toliko neočekivan da ga žena isprva nije ni razumela, nego je nastavila da raspreda niti svog dana.
„Hmmmmmmm“, dunuo je urednik još dublje. „Hmmmmmmmmm.“
Žena je izvila obrve, nabrala čelo. Da mu nije pozlilo?
„To mi treba!“, kliknuo je.
Bubuljica je postala svetlija.
„To nam treba!“, kliknula je i žena, za svaki slučaj iako nije znala šta je to što treba. Saznaće. Uvek je saznavala.
„Komšijske svađe!“
„Komšijske svađe!“, ponovio je eho.
„Prava stvar! Da podigne prašinu. Da privuče publiku. Da je prikuje uz ekran. Komšijske svađe, to još niko nema. Toga se još niko nije setio. A svima je bilo pred očima. Ipak sam ja mozak. Ma šta zavidljivci pričali. Lepo se kaže da genije leži u jednostavnosti.“
Komšijske svađe, novi rijaliti šou, ponavljao je čitavo veče. Neighbourhood quarrels, dodavao je na engleskom, tako mu je zvučalo značajnije, ozbiljnije, svečanije. Imalo je veću težinu. Ponavljao bi i na nemačkom, i na francuskom, i na italijanskom, i na španskom ali nije znao kako se kaže a bio je previše nestrpljiv da guglanjem dođe do prevoda.
Što je više ponavljao, to se više zagrevao. Te noći nije mogao ni da trene. Video je grafikone gledanosti kako strelovito lete uvis. Video prihode kako vrtoglavo rastu. Video je kolege iz branše kako, suždene, pokunjene, obešenih noseva, slažu kisele face. Žderući ono malo duše što im se još, uprkos medijskom argatovanju, zadržalo u grudima. Ili ga, uz kez od uva do uva, revnosno tapšu po ramenu. Daće on njima TV Dremež. Tako će ih protresti da mesecima oka neće moći da sklope. Videće se još ko ima u glavi a ko samo na glavi. A ko nijedno ni drugo.

Urednik nije bio ni zamlata, ni oklevalo. Kada bi jednom doneo odluku, ne časeći časa bi preduzeo sve što je u njegovoj moći da je sprovede u delo. Radio je sam sve što je smatrao važnim, nije se previše pouzdavao u saradnike. Da ga ne sapletu, smotani, kakvi već jesu.
Nažalost, mnogo toga nije bilo u njegovoj moći
Banuo bi on Aćimu i Bogdanu rano ujutru, istresao bi ih iz kreveta ako treba, ali gde da ih nađe? Za adresu je morao da sačeka dok se rasani ženina prijateljica. Dok popije prvu kafu. Doručkuje. Ode u na pijacu i u prodavnicu. Popije drugu kafu. Tek posle druge kafe je bila orna za bilo kakav razgovor.
Dotle će mu obojica aktera već otperjati na posao ili negde drugde. Prepodne im, dakle, nije vredelo ići. Makoliko se čoveku žurilo.
Bilo je to veoma dugo prepodne. Medijski mag ga je proveo kao na žeravici. Došao je i do adresa i do kućnih telefona, mogao je da, preko nekog od raspoloživih ukućana, pokuša da se domogne i mobilnih, ali se urednik nije pouzdavao u telefone. Ništa nije moglo da zameni lični susret i pritisak koji se vrši prisustvom. Preko telefona te lakše odbiju, lakše otkače. Teže te je maći kada si već tu. Posao se najbolje završava iznebuha, kada ih uhvatiš nespremne, na prepad. Tada ne mogu da ti se izmigolje.
Slagali su se nabori dana. Urednik je zazvonio na Aćimova vrata u poodmaklo, svilenkastom svetlošću omotano popodne. Otvorila mu je žena narumenjenih, porcelanskih obraza. Služavka ili gospodarica? Vrata stanova su otvarale dve vrste – oni koji u porodici služe svima i za sve poslove, od vratarskih do kupovnih, i oni koji kao gazde presreću pridošlice, da im odmah odrede mesto.
„Aćim je maločas stigao. Samo što smo ručali“, rekla je žena, zbog nečeg odbrambeno.
Dakle, služavka koja štiti gospodara. Nije vredelo da joj išta objašnjava.
„Ja sam sa televizije.“
Žena je uplašeno ustuknula, kao da je iz policije.
„Imam veoma važan razgovor sa Aćimom.“
„Samo izvolite. Samo izvolite“, užurbala se.
Aćim je za poluraspremljenim trpezarijskim stolom prelistavao novine.
„Nered od ručka“, pravdala se žena, snebivajući se.
Nered, gospođo? Kako sebi možete da dopustite tako nešto? Zgranuo bi se svet da ovo ovde pustimo u program.
Aćim je zaista imao rastresitost karfiola.
„Gospodin je sa televizije.“
„TV Darmar, televizija koja ostavlja bez daha. Sigurno poznajete naš program.“
„Kako ne bismo poznavali. Ne propuštamo vaše emisije. Naročito...“, spetljala se žena porcelanskih obraza, pokušavajući da na brzinu smisli neku laž. Ko zna šta će biti ako je uhvate da ne prati TV Darmar? Možda je postalo kažnjivo po nekakvom zakonu. Stalno donose svakojake zakone, ne možeš da ih pohvataš.
„To vam je pametno. Ko ne pratii našu televiziju, mnogo gubi“, urednik ju je milostivo pustio da se izvuče. Odahnula je, skoro šumno.
„A niko ne voli da gubi. Svaki gubitak teško pada. Pa i gubitak parking mesta. Naročito gubitak parking mesta. Zar ne, gospodine?“
Aćim je poskočio. Bocnuo ga je u pravo mesto.
Sada je urednik mogao da se pravi i malo važan. To je mnogo voleo. Zapravo, voleo je da se pravi mnogo važan. Veoma važan je po svom najprisnijem uverenju i bio, iako su zavidljivci odbijali da to priznaju. Videće se još ko ima u glavi, a ko samo na glavi. A ko nijedno ni drugo.
„Pitate se otkud znam za nemio incident? Mi iz medija sve znamo. Takav nam je posao. Ništa nam ne promiče. Obavešteniji smo od policije.“
Žena se ponovo štrecnula.
„Bar najbolji od nas. Među koje, bez lažne skromnosti, i sam spadam. Tako da sam detaljno upućen u ono što se dogodilo. Znam kakvom ste razbojništvu bili izloženi.“
„Tako je! Razbojnik! Razbojništvo!“, Aćim je oberučke zgrabio dragocenu reč. Privio ju je na grudi.
„Lepo je to što ja znam, ali nije dovoljno. I čitava javnost bi trebala da sazna.“
Aćimu su zasvetlele okice.
„Jeste, javnost!“
„Milioni gledalaca. Milioni očiju da vide, milioni ušiju da čuju vašu priču, upoznaju vaše razloge. Milioni duša koje treba pridobiti. Milioni glava koje treba ubediti u ispravnost vašeg stava.“
„Milioni“, dahnuo je Aćim.
„Vi ste u pravu!“
„Jeste, ja sam u pravu.“
„Pokažite to svima!“
„Pokazaću!“
Aćim se uspravio skoro u stavu mirno.
„Pristajete da učestvujete u našoj novoj emisiji Neighbourhood quarrels?“
Na engleskom je definitivno zvučalo bolje. I značajnije.
Žena je trepnula, Aćim se cimnuo, još uspravniji.
„Nego šta nego da pristajem.“
„Prvo ćemo rekonstruisati događaj. Da javnost vidi šta se zbilo. Zatim ćemo dati reč učesnicima, da obrazlože zašto su u pravu. To vam je prilika da smrvite svog protivnika.“
„Samleću skota. Pljeskavice će od njega moći da prave.“

U neprijateljskom taboru, na vratima su se promolili i krastavac i mačka. Oboje su ga gledali upitno. Iz dubine stana se prolomio prodoran ženski glas pre nego što je urednik stigao i da progovori.
„Ko je to?!“
„Neki čovek.“
„Koji čovek?!“
„Ne znam, još nije stigao da se predstavi.“
„Sa televizije?!“, dreknuo je urednik ka dubini stana. Držao se pravila da razgovara samo sa onima koji odlučuju.
„Šta?!“
„Čovek je sa televizije“, razjašnjavao je krastavac. Mačka je frknula.
„Koje televizije?!“
Krastavac ga je upitno pogledao.
„TV Darmar.“
„Sa televizije Darmar“, čovek je nastavio da prevodi. Mačka je podigla šapu, kao da bi da se rukuje.
„I šta hoće taj filmadžija?!“
„Nije filmadžija nego je sa televizije.“
„Nije šija nego vrat. I šta hoće taj sa televizije?“
Mačka je podigla brk, da uhvati odgovor.
„Hoću da razgovaram sa Bogdanom.“
„Hoće da razgovara sa Bogda... To jest, sa mnom.“
„O čemu hoće da razgovara sa tobom?“
„O učešću u emisji Neighbourhood quarrels.“
„Hoće da razgovara sa mnom o učešću u nekoj emisiji.“
„Ima li iskaznicu?“
Urednik je pokazao iskaznicu sa svojom fotkom i pečatom firme. Uvek ju je nosio sa sobom. Imala je magično dejstvo. Bar ponekad.
„Ima iskaznicu.“
„Pusti ga neka uđe.“
Bogdan se pomerio u stranu, da ga propusti.
Prodoran glas je pripadao sitnoj, koštunjavoj ženi, svrdlastog pogleda.
„Znači, vi ste iz one televizije koju zovu TV Dremež?“
Proketinjo!
„Našli ste pravog čoveka za vašu televiziju. Ovaj šmokljan će sigurno da vam uspava i ono malo budnih gledalaca. Mene uhvati zevanje čim ga vidim.“
Nije imao dobru startnu poziciju da odmah krene sa parkingom.Morao je da počne sa emisijom. To mu nije dopadalo, ali nije imao druge.
„Ne zamlaćuj me sa tim  tvojim kvorels, borels, nego reci ti to meni po naški.“
Ni strani naziv ne pali baš uvek, morao je urednik da prizna sebi.
„Sad mi je jasno na koju stranu navijaš. Ti bi da usnimiš ono oko parkinga?“
„Tako je. Vaš muž će imati priliku da milionskom gledalištu...“
„Imao je on već priliku da onom zvrndovu na licu mesta smrska glavu. Da sam se ja nešto zadesila tamo gde nisam, prosula bih mu mozak. To jest, ako u glavi uopšte ima mozga, a ne surutku. Ne branim, vodite ga. Nek se iskupi bar preko televizije. Kad već nije umeo da uradi ono što je trebalo da uradi.“
„Onda je sve dogovoreno“, hteo je urednik da se oprosti. „Detalji u vezi snimanja će vam biti uskoro saopšteni.“
„A ne, još nije ništa dogovoreno. Koliko nama pripada?“
„Kako to mislite?“, pokušao je urednik da vrda, po navici, iako je namirisao na šta žena cilja i osetio da neće odustati.
„Koliki je naš honorar?“
„Vidite, honorari nisu predviđeni. Dobijate daleko više od para. Dobijate priliku da svoj slučaj izložite čitavoj javnosti. Koliko je onih koji za tim vape? Koliko je onih koji to mogu?“
„Javnost, nije nego. Mene si našao da mažeš sa tom tvojom javnošću. Mani se ćorava posla, nego reci koliko si spreman da kalneš?“
„Ponavljam vam da honorari nisu predviđeni.“
„Nema honorara, nema šmokljana u tim tvojim kvorels, borels. Nismo ni mi sisali vesla. Jel’ si u buli? Jesi. Jel’ te vadimo iz bule? Vadimo te. Prema tome...“
Krvopijo prokleta. I đavolu bi dvaput naplatila dušu.
„Mogu ja da potražim i nekog drugog. Komšijskih svađa bar ima svuda.“
„Samo ti izvoli.“
Posle podužeg natezanja, i obostranog blefiranja, dogovorili su se za procenat od reklama, emitovanih u emisiji posvećenoj parkingu. Uz uslov da to ne pominju nikom, kako i drugi učesnici ne bi zahtevali svoj deo kolača.

Zagnjurio se u mlaku, meku noć. Bio je zadovoljan zbog započetog posla. Bio je tužan zbog iznuđenog procenta. Moraće da kaže onim svojima nesposobnjakovićima da ubace neku smicalicu u ugovor kako bi se taj procenat zaobišao. Valjda su u stanju da nešto izmajstorišu. Nisu valjda džabe gulili pravničke klupe.
Kada je bila njime zadovoljna, majka bi ga vodila u poslastičarnicu na kolače. Nastavio je njenim stopama, vodio je samog sebe kada je bio zadovoljan sobom. Sa druge strane, kada je bio tužan, sam bi sebe častio slatkišima. Za utehu.
Završetak te večeri je bio sasvim prirodan. Smazao je par komada srnećih leđa, to je posebno voleo.
„Na konju smo! Imamo pravu stvar!“, poverio se ženi.
„Na konju smo! Imamo pravu stvar!“, poverila se žena prijateljicama.

Narednih dana, urednik je, u mešavini razdraganosti i razdraženosti, lebdeo desetak santimetara iznad tla. Svojim kretanjem je upravljao pokretima ruke, kao da jedri.
Došao je i dan snimanja. Oprema je raspoređena, učesnici su se naoštrili, gledaoci su se načičkali po prozorima i pločnicima.
Počelo je kao srdačna komšijska konverzacija.
„Makni se!“
„Ko da se makne?!“
„Ti da se makneš!“
„Zašto ja da se maknem?!“
„Zato što je to moje mesto.“
„Po čemu je to tvoje mesto?“
„Po tome što ja tu stalno parkiram.“
„A, je li?!“
„Jeste.“
„A ako neću da se maknem?“
„Bogami ćeš da se makneš.“
„Ko će da me natera?“
„Ja ću da te nateram.“
„Baš da vidim i to čudo.“
„Videćeš ti trista čuda.“
Ali se nije tako završilo. Uplašen da se ne obruka, da pred milionima očiju ne ispadne mlitavko i mlakonja, Bogdan je iz prtljažnika zgrabio dizalicu. Dizalica je krenula ka Aćimovoj glavi. Aćim je izvukao utoku. Prasnuli su hici. O beton je prvo zveknula dizalica, za dizalicom se stropoštao Bogdan. Za Bogdanom se sručio Aćim. Žena prodornog glasa je u dunula u cev revolvera, kao u stripovima i kaubojskim filmovima.
Prisutni su besomučno pljeskali, uz ushićene uzvike.
Snimak se na Darmar televiziji vrteo danima, na zahteve oduševljenih gledalaca. Sponzori su se grabili za svaki sekund reklamnog vremena. Potekla je para, kao bujica. Rejting Darmar televizije je vrtoglavo skočio.
Snimak se munjevito pojavio i na internetu. Na youtube-u je bio hit čitave nedelje.
Iz pritvora, žena prodornog glasa je, kao naslednik, zahtevala svoj ugovoreni procenat. Potraživanje je odbijeno kao neosnovano, u ugovor je ubačeno par zgodnih caka.
Svuda se pričalo o Komšijskim svađama. Na poslu, u prevozu. Uz obrok, uz kafu. Po sedeljkama, prodavnicama, pijacama. Po ulicama i kafićima. Požurile su da se posvađaju i komšije koje su, iz nekog razloga, propustile da to ranije učine. Kako da speru sramotu, ako zaostanu? Što su oni gori od drugih, pa da ih kamera zaobiđe?
Urednik se izdigao pola metra iznad tla. Jedrio je okolo, uzdignute brade, ispršen.
„Eto, sad se vidi šta mi umemo“, ponavljao je svakom ko je hteo da ga čuje. A hteli su mnogi. TV Dremež mu više niko nije ni spominjao. Činilo mu se čak i da mu je izraslo par dlaka tamo gde ih godinama nije bilo.