Provlači se između zidova i parkiranih automobila. Je li pohitao na posao? Pošao prijatelju? Krenuo u kafanu? Uputio se u prodavnicu? Upustio u ljubavni poduhvat? Traga li za erotskim vragolijama? Ili se jednostavno štrapacira, zdravlja radi ili koliko da mu prođe vreme – nije zabranjeno ali se i ne preporučuje, na zaludna vrzmanja se ne gleda sa previše blagonaklonosti.
Pokreti su mu oprezni, prezavi. Prostor kojim se kreće je uzan, gotovo procep. Treba tu mnogo pažnje, mnogo veštine da se ne otareš o zid, ne očešeš o kola. Za zid ni po jada, ogulićeš se ili isprljati, možda se nešto od odeće izgrebe ili podere, ali će bar sve proći bez mnogo buke. Takneš li auto, zavrištaće alarm, očas posla eto i razjarenog vlasnika, sa pajserom ili pucaljkom u ruci, da ti smrsi konce.
Sve u svemu, našem pešaku je oduzeto nekih sedam devetina pločnika. Ipak, ne vredi mu da negoduje. Ko bi se još na njega obazirao? Ko je i šta je da diže glas? Da isteruje neko svoje pravo? Običan pešadinac. Zna se ko je ko i kome grad pripada a ko je u njemu tek uljez, tek smetnja. Neka umeri svoje prohteve. Neka ih uskladi sa mestom koje mu sleduje. Neka bude presrećan što mu je i toliko ostavljeno. Ni to nije moralo da bude.
I ne mora. Biće uskoro primoran da sklizne sa pločnika, kada mu branici sasvim prepreče prolaz. Mora na kolosek, nema druge. Da preleti nanizane haube, nema čime. Da ih preskoči, ne može čak i da uhvati pun zalet. Da zađe po njima? Nije se igrati glavom. Glava je samo jedna, rezervne nema. Da mu je bar motka uz čiju se pomoć na atletskim nadmetanjima leti preko letve, pa da se i usudi. Ovako...
Sa kolovoza ga teraju sirenama. Zalete se u njega, da odskoči. Ili ga okrznu, kao šale radi. Tu tek nije dobrodošao. Tu je tek višak.
Vraća se na pločnik čim ugrabi prvu priliku, sada je već zahvalan za svaki milimetar koji mu je podaren. Nekako napreduje. Do sledeće zapreke, sledećeg silaska, sledećeg povratka. Da stane, ne sme. Nema parkirališta za pešake. Nisu predviđena - ne isplati se. Kako da ih navataš da plate? A i nisu predubokih džepova, ne bi se iz njih previše izvuklo. Sa automobilistima je drugačije, za svog ljubimca bi se odrekli i poslednjeg zalogaja. Sa takvima je zadovoljstvo raditi.
Naš pešak stiže i do prelaza. Onog sa semaforom. Sačekaće da mu zeleni čovečuljak, razmahanih ruku, pruženog koraka, otvori prolaz. Naoružao se strpljenjem, iskustvo ga je podučilo da će to potrajati. Buči i huči bujica vozila, nikada kraja. Konačno, zasvetleo je i zeleni čovečuljak, poziva ga da pođe. Ne okleva, mnogo zavisi od pravovremenog starta. Tu i nije bio tako loš, izveštio se da krene na prvi treptaj. Žustro grabi. Već je prevalio četvrtinu, prešao i polovinu ulice. Ostavio je daleko za sobom tri bake sa pijačnim cegerima, par deda sa novinama u ruci, pa i poviše mlađeg sveta. Ispred njega su samo mladić i devojka, oboje na rolerima, samo zato su mu isprednjačili. Dohvatio se već i četvrte petine, kada se semaforski čovečuljak zacrveneo, ukočio u stavu mirno, kao vojnik koji je u kasarnskom krugu naleteo na generala.
I evo, već reže srditi automobili, škrguću zubima, gađaju se psovkama još srditiji automobilisti.
Dalja pešakova sudbina je neizvesna. Povratka mu nema. Posluži li ga sreća, domoći će se suprtonog pločnika. U protivnom, naći će se i za njega neki prevoz, da se više ne povlači okolo kao poslednja ništarija. Ubaciće ga u policijski auto, zadesi li se u blizini kakva uniformisana patrola. Ili će ga, sa par preloma, strpati u bolnička kola. Ili će ga poneti pogrebno vozilo, već u zavisnosti od toga šta ga snađe.
Našao se u pritvoru, bolnicu ili grobu, protiv njega će podći tužbu. Ometao je saobraćaj, nasrnuo na automobil u pokretu, oštetio ga udarcem, zaprljao krvlju, vlasniku naneo težak duševni bol.
Živom ili mrtvom, sudiće mu okoreli vozači, sa bar pet do šest oborenih pešaka u vozačkom stažu.
Šta god da ga zadesi, sam je sebi kriv. Je li upoznat sa načelom – samo najbrži opstaju? Naravno da je upoznat, svakodnevno ga ponavljaju na svim medijima. Zna li za geslo – ili pređi ili će preći preko tebe? Zna. Je li mu poznato pravilo da je svako pešak isključivo na sopstvenu odgovornost? Jeste.
Prema tome...
Istina, u gradskim vestima redovno prikazuju primere uspešnog prelaženja čak i najprometnijih ulica. Nisu li, pre neko veče, pustili prilog o ženi u poodmakloj trudnoći koja je, sa lakoćom i osmehom na licu, prešla sedam ulica uzastopce. Međutim, iz nekog razloga, gradskim vestima se slabo veruje. Tako je i ovaj nadasve nadahnjujući primer primljen sa sumnjom. Da li zato što je ta ista žena primećena u reklami za dezodoranse, bila je tada vitka kao vila, viđena u prilogu o blagodetima prestoničkog zdravstva, bila je tada u belom manitilu i sa stetoskopom oko vrata, opažena u pozivu na joga vežbe, da li zato što voditelj pati od nekog čudnog tika, pa izgleda kao da namiguje, da li zato što je pešak, kao svaki proganjani stvor, po prirodi nepoverljiv, ili iz nekoj jedanaestog razloga, ko će ga znati?
Istina, gradska legenda pominje pešačkog podvižnika koji je, za jednog jedinog zelenog svetla, tri puta prešao ulicu, tamo i ovamo, a ostao u jednom komadu, ali legende su ipak legende. Moćna uteha, slaba pomoć.
Pouzdani izvori nagoveštavaju da će se po pešačkom pitanju svakako nešto preduzeti. Ovako se dalje više ne može.
Uvešće se pešački ispit. Pešačku dozovlu će dobiti samo oni pešaci koji na ispitu pokažu zavidnu spretnost i brzinu. Kretanje ulicama bez pešačke dozvole će biti najstrože zabranjeno.
Vreme za prelazak pešaka preko ulice će biti smanjeno na polovinu ili trećinu sadašnjeg. Nedopustivo je da se tako nemilice traći dragoceno vozačko vreme. Semaforski čovečuljak će se zeleneti i razmahivati sve kraće, crveneti i kočiti sve duže. Pešački prostor na pločnicima biće dalje sužavan.
To će se savršeno uklopiti u pripreme za predstojeću Saobraćajnu olimpijadu na kojoj grad očekuje velika pa i veličanstvena postignuća. Od preživelih pešadinaca bi mogla da se sačini moćna ekipa, koja bi šprinterskom brzinom pokupila zlato u disciplini prelaženja ulice. Znatno bi se poboljšali izgledi i u disciplinama preskakanja parkiranih automobila ili provlačenja trakom tankom kao žilet.
Cilj je vredan svake pohvale. Red je da i mi pokažemo svetu ko smo i šta možemo.
Ipak, olimpijade dođu i prođu, a pešaci ostaju, kao gradska muka i nevolja. Šta sa njima?
Oterati ih u podzemlje, gde i spadaju, eto šta. Da više ne ruže ulice, ne narušavaju metalno-betonski sklad prestonog grada. Da ne ometaju, ne usporavaju saobraćaj, ne zauzimaju parking prostor, ne ugrožavaju automobile, ne jede automobiliste.
U tom pravcu su već načinjeni izvesni koraci, hajde da odvažno guramo dalje.
Postoje li podzemni pešački prolazi? Postoje. Tu i tamo, ali ih ima, to niko ne može da porekne. Hajde da, za kretanje pešaka, izgradimo mrežu podzemnih kanala. Nedopustivo je da se dalje motaju gradskim ulicama.
Zar to ne bi bilo sasvim dobro rešenje? Da se konačno rešimo pešačke bede. I pešačke bruke.
Tada bismo mogli da u grb našeg grada ponosno unesemo zadimljeni auspuh.
To bi, priznaće svako dobronameran, bio ogroman napredak u odnosu na sadašnje stanje..
