Delo

Delo stvara sopstveni svet. Inače nije delo. Može biti bilo šta drugo.
Može to biti tekst, pa i heprtekst, zašto da ne, zar da književnost zaostane za hiperlinkovima i hipermarketima, valja održati korak sa hiper vremenom.
Može to biti slagalica, ukrštenica, stilska ili tehnička vežba.
Može to biti provokacija.

Može, u nedostatku boljeg, to biti i eksperiment. Zahvalna je to reč – moćno zvuči a ni na šta ne obavezuje. Sve pokriva, i beskrvno bledilo, i budalaste brljotine. Šta god da ispadne, dobro je – eksperimentu se ne gleda u zube.
Svet dela je osoben, neponovljiv, nedohvatljiv. Izmiče tumačenju, ruga se podražavanju. Sledi sopstvene zakone, svetli i osvetljava sopstvenom svetlošću.
Svet dela ne oponaša onaj u kome živimo, iako iz njega crpi deo svoje građe. Prevazilazi ga zbijenošću, gustinom, žestinom. Nadilazi ga oblikom, nadvladava izrazom.
Delo oblikuje bezoblično, uzdiže do izraza ono što bi ostalo nemušto.
Delo prkosi pukom, poniznom postojanju. Propinje se, divlje, žustro, neukrotivo.
Delo ometa. Opire se mašineriji za proizvodnju sveopšte jednolikosti, prikrivene različitostima lišenim razlike.
Previše je čvrsto da bi ga pretvorili u beuzukusnu kašu kojom nas kljukaju.
Zato bi da ga uklone. Svim sredstvima. Na svaki način.