Odlomak iz romana "Orlando" Virdžinije Vulf:
„Kad se to desilo, Orlando je duboko s olakšanjem uzdahnula, upalila cigaretu i nekoliko minuta odbijala dimove u tišini. Onda je oklevajući pozvala, kao da ličnost koju je tražila možda nije tu, „Orlando?“ Jer ako postoji (na sreću) sedamdeset šest različitih vremena koja istovremeno otkucavaju u duhu, koliko sve različitih ljudi ima – nebo neka nam je u pomoći – i svi se u neko doba nastanjuju u ljudskom duhu? Neki kažu dve hiljade pedeset dva. Tako čini najobičniju stvar na svetu da jedna ličnost, čim se nađe sama, pozove, Orlando? (ako joj je to ime) misleći time: Dođi! Dođi! Smrtno mi je dosadilo ovo biće. Hoću drugo. Otuda vidimo zapanjujuće promene na našim prijateljima. Ali nije sve išlo glatko, ili, jer iako čovek može da kaže, kao što je Orlando rekla (kako je bila u prirodi i bilo joj je po svoj prilici potrebno drugo biće) Orlando? još uvek taj Orlando koji je potreban možda neće doći, ta bića od kojih smo sagrađeni, jedno povrh drugog, kao tanjiri naslagani na konobarevoj ruci, imala su veze negde drugde, simpatije, imale zakonike i sopstvena prava, zovite ih kako hoćete (jer za mnoge od tih stvari nema imena) tako da će jedno doći samo ako pada kiša, drugo u sobi sa zelenim zavesama, jedno kad g. Džons nije tu, drugo ako mu obećaš čašu vina, i tako dalje, jer svako može iz ličnog iskustva umnožiti različite ugovore koje su sa njim sklopila njegova različita bića – a neka su tako blesavo smešna da bi se uopšte pominjala.“
(Prevod: Slavica Stojanović, „Svetovi“ 1991.)
