Kviz

U svetlosti farova, po zavesi su zaigrale senke grana.
Znak za mangan? Naravno da zna. Kako ne bi znala.
Najveća država Pirinejskog poluostrva?
Prosto ko pasulj.
Je li ona:
Očeva pametnica?
Tačno!
Je li:
Majčina lepotica.
Da, to je pravi odgovor!
Molim lepo.
Na kviz?
Na kviz, dakako. Što da joj znanje uludo propada.
Tih dana su u gradu šišali drveće na ćelavo.
Prijavila se.

Kakvi sve duduci ne učestvuju. Kakve se sve karakondžule ne trpaju pred kamere. Da povratiš. A ona da sedi kući? Taman posla.
Osvojiće glavnu nagradu, nema zbora.
E, pa neka je sa srećom, rekla je majka. Otac nije rekao ništa. Samo je tronuto klimnuo glavom. Čemu trošiti reči? Zna se, osvetlaće njemu obraz njegova pametnica.
Dečko, istina, nije skočio od radosti. Da se usprotivi, za toliku drskost nije smogao smelosti. Samo je složio kiselkastu, ucveljenu facu kada mu je saopštila svoju odluku. Izmakla mu je, u trenutku, ta faca. Hitro je preko nje navukao uobičajenu pokornu predusretljivost. Dešavali su mu se takvi ispadi, onda kada bi bio zatečen.
Dobro, što se face tiče, složiće on još ucveljeniju, kada bude čuo onu drugu odluku. Polako. Ima dana. Sve u svoje vreme, govorio je otac. Neće da raskida pred kviz, da je ne bije maler.
Inače, nikom drugom ni reči. Nije zucnula, ni u društvu, ni na faksu. Dečku je pripretila da će mu odseći jezik ako negde nešto lane. Neće lanuti. Što se toga tiče, bio je poslušan. U kući je takođe naložila da se ne razglašava. Ni po komšiluku, ni među rodbinom. Namera je, do daljnjeg, bila strogo poverljiva. Top secret. Htela je da priredi veliko iznenađenje. Volela je iznenađenja. Kada se budu stekli uslovi, svi će biti obavešteni. Da se nacrtaju pred televizorima. Da se postroje, iščekujući njen bljesak. Dečko će se postarati da obavesti društvo, majka komšiluk, rodbinu i porodične prijatelje. Na faksu će obznaniti sama. Ako se pre toga ne pročuje. A pročuće se. Procureće informacija, kako to pišu po novinama. Dovoljno je da Zmiji šane u najstrožem poverenju, pa da se glasina zakotrlja.
Top secret, mnogo je volela taj izraz. Volela je ukus nedokučivog. Šta je žvot bez tajne?
Dečko se zvao Nikola. Ime mu nikako nije pristajalo. Landaralo je na njemu, kao preširoko odelo. Pokušala je da mu pridene neko drugo, koje bi mu više priličilo. Nije išlo. Nijedno se nije održalo. Bilo je nečeg suštinski bezimenog u njemu. Tako je ostao samo dečko. Možda je tako i bolje, lakše će joj biti da ga zameni.
Ljudi su uglavnom imali imena koja im nisu odgovarala. Zato im je nadevala svoja. Kada god je to mogla. Kada bi svako nosio pravo ime, bilo bi manje zbrke na ovom svetu. Za svakog bi se odmah znalo i ko je, i šta je.
I Zmija je svetom hodala pod lažnim imenom. Predstavljala se kao Dušica. Drske li obmane.
I ona sama je nazvana pogrešno. Krštena je kao Svetlana, zvali su je Ceca. Bljah. Zapravo, bila je Magdalena. Bilo je to njeno pravo a tajno ime, osim nje, niko za njega nije znao. Volela je sebi da se obraća i sa – mila moja. Zastala bi tako počešće pred ogledalom uz - svaka čast, mila moja. Knjigu bi otvarala sa – hajde da navalimo, mila moja. Tako joj je učenje lakše išlo.
Ili bi posmatrala sebe kao neka osoba sa strane. Magdalena izlazi u grad. Magdalena se zabavlja na partiju, Magdalena hvata beleške na predavanjima. Ta Magdalena nije tek jedna od mnogih. Ima u njoj nečeg što je izdvaja. Nečeg posebnog. Nečeg neuhvatljivog. Sagrađena je od drugačije, plemenitije građe, nego ostali svet.
Majka nije mirisala dečka. Zvala ga je onaj šonja, onaj pederko. Ili samo onaj, kada bi bila naročito nakrivo nasađena. Nije propuštala priliku da ga kinji. Podnosio je to stoički, mora se priznati, što mu ipak nije donelo milost. „Gnjecavog li stvorenja“, cedila bi majka prezrivo.
Otac ga je, naprotiv, smatrao finim momkom, kakvih je sve manje. Otac je imao mišljenja o svemu i svačemu. Voleo je da ih raspreda. Što ne otvoriš neki plaćeni kurs, da bar vidimo nekakvu vajdu od tog tvog palamuđenja, rugala mu se majka. Majka je volela da se podruguje. Svemu i svačemu. Ocu pogotovo. Jedino je njena lepotica bila pošteđena izrgugivanja.
Ocu je nedostajala publika. Dečko je umeo da sluša, pomno, predano, i da ozbiljno, sa razumevanjem, klima glavom. Umeo je čak i da postavi pravo pitanje u pravom trenutku. Otac se prosto topio od miline. „Uvek mi je drago da popričam sa tim mladićem“, govorio je.
Dečko je za njom daleko zaostajao. I živeo je u stalnom strahu da bi mogla da mu toliko izmakne da ga sasvim izgubi iz vida. Zabavljala ju je ta pomisao. Ne samo kada se radilo o njemu. Uopšte, rado je sebe videla na vrhu nekakve planine, dok bi se svi drugi gubili duboko dole, u podnožju. Viknula bi sa tog vrha – haaaajjjj, hooojjjj! Punim plućima. Da se prolomi.
U društvu, dečko je prolazio kao njen dodatak. Nije bio za ponos, nije bio za pokazivanje. Da kažeš da je glup, nije bio. Nije bio ni neka rugoba. Ali mu je nešto nedostajalo. Bio je previše neupadljiv, previše neprimetan. Nekako se stalno ustručavao, stalno zazirao, kao da se boji da ne nagazi nečiju senku. Možda vlastitu.
Da bude pravedna, imao je i dobrih strana. Bio je udoban kao fotelja i, uglavnom, lak za rukovanje. User friendly. Bio je pri ruci, kada god ti zatreba, uvek na usluzi.
Ali, sve u svemu, nije bio njena liga. Mogao bi da prođe kao paž, ništa više. Otkazaće mu, čim pobedi na kvizu. Ne pristaje joj, pa to ti je. Dotle, može da posluži.
Potisnuvši trenutnu ucveljenost, dečko je zapao u oduševljenje. Prosto nije uspevao da nađe reči da to oduševljenje izrazi. Fantastično! Fenomenalno! – ponavljao je.
Pokazao se prilježno predusretljivim, kao i uvek. Dala mu je zadatak da joj postavlja brdo pitanja, kako bi se što bolje pripremila. Pokazao se, nema šta. Nema spora, bio je upotrebljiv taj dečko. Iako, naravno, nije bio njena liga. Ona je lebdela, on se šunjao.
Tih dana, po parkovima je mirisalo na mokru zemlju.
Zablistaće, mila moja. Milionima će zastati dah kada dođe do poslednjeg, odlučujućeg pitanja. Neće odgovoriti odmah. Pretvaraće se da je u nedoumici, iako će odgovor, naravno, znati. Tako će biti uzbudljivije, napetije.
Eh, da, promeniće se mnogo toga posle pobede. Iz osnova. Moraće da joj ukažu poštovanje i oni koji to još uvek ne čine. I Zmija će morati da joj poljubi skute, ma koliko joj to teško palo.
Na faksu to neće više biti ista priča. Čik neka joj neko da rđavu ocenu. Čik neka se neko usudi da joj u indeks upiše išta osim desetke. Devetke eventualno. Bila je dobar student, zar je drugačije moglo biti. Ali bi tu i tamo bilo, bogami, povuci potegni. Sa profesorima je uglavnom išlo glatko, ali bi se među profesorkama našlo pravih kučki. Bilo je tu onih koje bi se navrzle na svaku iole zgodniju devojku, ružnjikave su još i mogle da prođu, ali su zato prema momcima bile med i mleko. Skoro da su, usred ispita, otvoreno koketovale sa njima. Jedna takva ju je već dvaput ooborila, bez ikakvog razloga, iz čiste ženske zavisti.
Momci će se, naravno, jatiti oko nedoljive Magdalene. S mukom će ih sprečavati da se ne potuku. Izabraće nešto ekstra specijalno.
I para će biti poprilična. Ih, al’ će da obnovi garderobu. Priuštiće sebi put oko sveta, sa glanc novim dečkom, naravno. Kupiće i kola, za krovom na otvaranje, da joj u vožnji kosa vijori.
Otac je mislio da bi se sa nagradom moglo postupiti na nešto drugačiji način. Bacio se na izradu investicionih planova, tako je to zvao. Izvlačio je na kompjuteru silne grafikone, objašnjavao joj koliko bi mogla imati za godinu, koliko za pet ako uloži ovde, koliko ako uloži tamo.
Daj, ne tupi, sasecala ga je majka. Pusti devojku da svoje pare troši kako je njoj volja. Otac je, uvređen, skupljao svoje papire. Samo hoću ono što je za nju najbolje, brundao je.
Očeva je životna želja bila da postane investicioni menadžer, da usmerava mase kapitala. To nikako da mu pođe za rukom pa je sebe proglasio žrtvom zavere. Nesposobni su se udružili, da onemoguće one koji nešto vrede.
Tih dana kiše su umivale prozore i ulice.
Pripreme su tekle da ne može biti bolje. Bićeš sasvim spremna za taj veliki dan, mila moja. Zablistaće Magdalena.
Molim lepo.


*

Naravno da je znala taj odgovor. Odbijala je da se seti pitanja, bilo je ponižavajuće jednostavno. Eto, mozak joj je zakazao, u najnezgodnijem trenutku.
Doručak je jedva okusila, sve joj se gadilo, sve joj se vraćalo. Nije otišla na faks, nije odgovarala na telefonske pozive, isključila je i mobilni. Zavukla se u sobu. Dečko je dolazio više puta, ali tek za njega nije htela ni da čuje. Bila je smrvljena. Jedva je imala snage da se pokrene. Sklupčana, uzalud je pokušavala da se otrese nečeg gadnog, što se lepilo za nju.
Ne, to nije bilo istina. To nije smelo, to nije moglo biti istina. A bilo je. Iako nije trebalo biti.
Krenulo je naopako još od priprema za emisiju. Prvo su se one dve beštije, šminkerka i stiliskinja, udružile protiv nje. Nije bila u tonu, nije nego, imajući u vidu svetlosne uslove u studiju, opšti stajling i tandara-broć. Bila je uvređena, naravno. Zar Magdalena da ne ume da se našminka, mila moja da ne zna da se obuče? Bezobrazliuk, i ništa drugo. Bila je sva u ljubičastom, upakovana da ti zastane dah. Volela je ljubičasto. Bila je to boja tajne. Ništa joj nije pomoglo. Ni što se raspravljala, ni što je pretila da će se žaliti. Beštije su ostale neumoljive. Morala je da popusti i zbog je bila besna, i na sebe, i na sve. Kada su je gadure propustile kroz svoje šake, više nije ličila na sebe. Nije, zapravo, više ličila ni na šta. To im je valjda i bio cilj. Uspele su da je izbace iz ležišta pre nego što je i ušla u studio. Već tada je bila previše uzrujana da se usredsredi kako valja.
Ni sa voditeljem nije prošla nimalo bolje. Među njima je javilo potmulo neprijateljstvo čim su se rukovali. Imao je vlažan, znojav dlan, što joj se gadilo. Trgla je ruku. Osetivši njenju odbojnost, postao je zloban. Trudio se da je zbuni na svaki način. Da joj razbije ostatke koncentracije, da je navede na pogrešan trag.
Dečko je tek bio katastrofa. Nacrtao se u prvom redu i blentavo klimao glavom, što ju je razdraživalo. Valjda je umislio da to klimanje znači podršku. Najradije bi skočila sa stolice i zalepila mu šamarčinu, da se puši. Pokušavala je da ne gleda u njegovom pravcu, ali nije išlo. To idiotsko klimanje joj je vezivalo pažnju.
Sve urotilo protiv nje.
Tako se to dogodilo. Tako je ispala pre nego što je i zagrejala stolicu, ponižavajuće brzo. Pre nego što se i osvestila, na njenom mestu se već našao neki brkajlila, zadrigao kao nilski konj, taj je valjda bio u stajlingu. Pitanje o koje se spotakla bilo je tako prosto da ju je stid da uopšte pomisli na njega.
I šta sad? Mnogi će likovati, ljudi umeju da budu tako zli, jeza da te podiđe.
Zmija će, među prvima, siktati od sreće.
„Kakva šteta. Svi smo verovali da ćeš mnogo dalje stići. Šta ćeš, peh. Svakom to može da se desi.“
Reći će, onim svojim sladunjavo zlobnim, podmuklo saučesničkim tonom.
Ah, ta ionako pojma s pojmom nema, odmahnuće rukom kokoška koja je već dvaput obara.
Biće jako zadovoljna i ona alapača sa prvog sprata, koja ne može da je smisli. Ona što je stalno olajava. Ponela se naša Cecika, umislila da je bog zna šta. Videćemo mi to još. Ko visoko leti, nisko pada.To ionako već odavno ponavlja, ta kalaštura. Sada će napokon doći na svoje. Tresnula je, šta sam rekla, zakreketaće kreketuša.
I otac će biti razočaran, toliko je verovao u nju. Pa i majka. Iako će se truditi da to ne pokažu.
Nije ona ni očeva pametnica, ni majčina lepotica. Nije ona ni mila moja, ni Magdalena. Ona je jedna pišljiva Ceca. Jedno ništa.
Dečko će, proklet bio, pokušati da je teši. Kao da ona ima nešto od te njegove utehe.
Drugo njoj treba.
Kada bi mogla da poništi ono što se zbilo. Da izbriše, da otre. Da iscepa tu stranicu svoga života. Ili bar da je nekako preinači.
Kada bi postojao neki vremeplov, da se vrati unazad. Sve bi bilo drugačije. Ne bi se onako sramno spetljala. Kada bi joj se pružila još jedna šansa, jedna jedina šansa, valjda je toliko zaslužila, da se ispravi, ne bi je propustila.
Nazad se nije moglo, ali sa tim nije mogla da se pomiri. U mislima je bezbroj puta premotavala tu scenu. Tada bi, puna pouzdanja, odgovarala smireno, sigurno, nepogrešivo. Išla bi pravo ka glavnoj nagradi, ka ushićenom divljenju, ka putovanju oko sveta, ka kabrioletu i kosi koja vijori, ništa nije moglo da je zaustavi. Ni voditeljski skot, ni dečko koji blentavo klima glavom. Tada bi sve bilo onako kako je trebalo, kako je moralo biti.
Pa, kada razmisli, tako bi zaista i bilo. Da je u studio, umesto Cece, otišla Magdalena ili mila moja. To je Ceca zabrljala, ne ona. Zar se od te jadnice nešto drugo moglo i očekivati? Naravno da nije. Raskrstiće sa njom, kad tad. Otpustiće je, kao i dečka. Ne priliče joj ni jedno ni drugo, nisu joj dorasli.
Ako ćemo pravo, nje se čitava priča ništa ne tiče. Što da Magdalena trpi, što da mila moja pati zbog neke tamo? Što ne ide, ne ide.
Podigla je prkosno bradu. Neka se samo neko usudi da je takne.
Svaka čast, mila moja, odmerila se u ogledalu. Onda je izašla.
Magdalena je krenula u šetnju, primetila je osoba koja posmatra sa strane.
Molim lepo.