Zaklon - prvo poglavlje

Napisao: Dejan Simonović

Prvo poglavlje romana Zaklon Dejana Simonovića

1.

Bilo je negde iza šest. Mrak se lepio se uz prozore ordinacije. Nenad Novaković je uzdahnuo. Još nepun sat ga je delio od kraja radnog vremena. Smanjio se pritisak pacijenata. Još malo pa će sa sebe zbaciti mantil, spakovati doktora u metalnu pregradu, sličnu kasarnskim. Još malo pa će se preobući u civilku. Zapravo je već jednom nogom bio van posla. Samo još da ispreskače dva-tri kartona, toliko ih je još ostalo na stolu. Pod uslovom da se ne spusti neki padobranac. Znalo je da bude i čitavih desanta kada već pomisliš da si završio.
Kartoni su bili rutinski slučajevi, terapija već davno određena, stanje manje više nepromenjeno. Nije tu imalo šta da se radi, osim da im poruči da nastave po starom. Eh, kad bi imao dvojnika, da za njega obavlja ovakve poslove.
Radijatori bi tu i tamo zakašljali, zahripali.
U nekih četvrt do sedam, koji minut i koji sekund ranije, pred Nenadom Novakovićem zablistala je Svetlana Stanimirović. Ozarena. Osmeh od uva do uva. Zubi se cakle. Bole oči od sjaja.
Posle par minuta, Nenadu Novakoviću se smrklo.
U sedam i kusur, isteturao je iz doma zdravlja, glave uvučene u ramena, zamućenog pogleda, stegnute vilice. Utonuo je u muklu belinu. U veče od plavičastog porcelana. Lelujale su krupne pahulje. Nekada davno bi isplazio jezik, sa željom da oseti njihov ukus. Sada mu nije bilo do toga.
S mukom je izvlačio noge iz svežeg, hrskavog nanosa. Dan mu se lepio za đonove. Iza ograde je arlauknulo pseto. Nele, krele, doviknuo je neko. Pa se zasmejao. Sitno, meketavo.
Pročitajte