Zaklon drugo poglavlje

2.
Napisao: Dejan Simonović

Šta ju je odvelo na predavanje o influnenci a ne recimo na Zlatno doba poljske književnosti, ili na Bračno pravo - Pravni učinci braka, ili na Kako se mi hranimo, Ili na Kulturu Amsterdama u Beogradu, ili na Srednjovekovne tvrđave i zamkove u Srbiji ili na Karikaturu od 1848?
Nije bilo posebnog razloga da se opredeli za influencu. Odlučio je slučaj, ne ona. Istina, bilo je doba prehlada, dobrodošlo je sve što bi ti pripomoglo da se sa njima boriš. Ali Vlatka nije od predavanja očekivala tu vrstu praktične koristi. Moglo se čuti mnogo toga zanimljivog, pa i upotrebljivog. Ali to zapravo nije bilo važno.
Volela je predavanja. Redovno ih je posećivala. Makar dvaput mesečno. Bila je to minimalna doza. Muž joj se izgrugivao, ali nije uspeo da je odvrati.
Nije to bilo interesovanje za ovu ili onu oblast ili pojavu, slušala je ona i umetnička, i filozofska, i istorijska, i naučna razlaganja. Privlačilo ju je samo izlaganje, ne tema. Bila je opčinjena rečenicama koje se nadovezuju, sklapaju u skladnu, smisaonu celinu. Ličilo je to na neki fini vez. Prepuštala se, predavala toku koji ju je nosio od prve do poslednje reči. Kada bi se završilo, steglo bi je oko srca. Nije joj se izlazilo. Napolju je sve bilo rastrzano, iskidano, zapleteno. Bez glave i repa. Lišeno smisla koji sve ispunjava, sve povezuje. Tamo je ništa nije nosilo.
U predavanjima je nalazila utočište, slično onim nevoljnicima koji dolaze da bi se ugrejali ili sklonili od nepogode.
Ponekad bi joj izgledalo kao da joj predavač nešto poverava, kao kada one mišićave, hitronoge devojke, pred kojima bi se osetila beznadežno, da zaplačeš. slabom, trapavom i tromom, trče štafetu, predajući palicu jedna drugoj. Prihvatala bi palicu, presrećna, ali i pomalo tužna što nema kome da je prenese. Muž bi samo mrzovoljno zabrundao, ionako mu je bilo navrh glave tih njenih bubica, tako je to zvao, sinovi bi je ismejali, a ni na poslu ne bi prošla ništa bolje.
Muž i sinovi su imali svoje utakmice, Vlatka je odbijala da se pretvori u ženu koja ima svoje serije. Zar da završe kao televizijska porodica sa, poželjno je, posebnom prijemnikom za svakog, kako bi se izbegli sukobi oko izbora programa? Odijala je da se pretvori u ovisnicu od TV serija, u šta su se pretvorile mnoge žene koje je poznavala. Plašilo ju je to. Ta ustajalost, ta ubuđalost.
Dalje...