Skupljanje

Svet se skupio. Sav staje u kompjuterski monitor ili televizijski ekran. Uskoro će se sabiti u mobilni telefon.
Skupljamo se i sami, da nam ne bude tesno u sve skučenijem svetu.
Daljine su se spljoštile. Sve nam je tu, nadohvat. I više ničega nema. A nema ni nas.

Ponavljanje i promena

Ponavljanje je sigurnost, promena izazov.
U ponavljanju ima nečeg ritualnog. Utvrđujemo i potvrđujemo svoj krug. Znamo na čemu smo i znamo šta nas čeka. Potreba za ponavljanjem proizlazi iz nagona za samoodržanjem – pojedinca, grupa, naroda, vrste. Tu su nam sve opasnosti poznate. Ne izlažemo se nepredvidivim pogibeljima.
Ipak, kopka nas promena. Privlači, uzbuđuje. I plaši. Šta li se krije u nepoznatom? Možda nešto daleko bolje, punije?

Razumevanje

Kada nešto ne možeš da promeniš, ostaje ti da to razumeš. Da razumevanjem ovladaš nesavladanim. Razumevanje je pobeda u porazu.

Prolazna bolest

ODERER: Zaista, ti imaš ideja. Proći će te to.
(Sartr, Prljave ruke)

Da je prošlo, prošlo je. Ideja više nemamo. Ili nam dođu onako usput. Kao fast fud u pauzi ozbiljnijih obaveza i piće s nogu.
Izgubile su težinu, gustinu, snagu.
Više nas ne obavezuju. Postale su pijačni proizvod kao i svaki drugi, podložan tržišnim trendovima i modnim hirovima.

Guglovac i Gugleta – ljubavna priča

Bio jednom  jedan Guglovac. Bila jednom jedna Gugleta. Živeli su u ogromnom carstvu koje se prostiralo od kompjutera do kompjutera. Predano su ga pretraživali, stalno u potrazi za novim mestima koje valja posetiti, novim stranicama koje treba otvoriti. Upoznali su se kada su im se pretrage poklopile. I odmah strasno linkovali. Bila je to ljubav na prvi klik.

Poduhvat

Objavljeno u časopisu Povelja, 3/2011

Bilo je to neodlučno, kolebljivo proleće. Nikako da se opredeli – hoće li pravac u leto ili natrag u zimu. Zadesilo se neko mutno, musavo jutro.

Lift se, uz metalni tresak, zaustavio na spratu iznad. A to je značilo... Da, komšija Kotarac je kretao na posao. Došlo je, dakle, vreme da se ustaje.

Ustati, međutim, i nije tako jednostavno. Ima tu dosta toga da se obavi. Da se odlepe kapci, otvore oči, zbaci prekrivač, iskobelja iz kreveta. Da se, pipajući, potraže papuče, sljušti pidžama, navuče odeća. Toliko postupaka, toliko pokreta, treba kroz sve to proći. Zatim bi sve išlo samo od sebe, nošeno sopstvenim zamahom, uz vlastito ubrzanje.  Kao kada kamen zakotrljaš niz strminu. Ili kao kada se nađeš u koloni vozila pa ti nema druge nego da slediš tok. Povratka ti nema, da zastaneš ne možeš, svi i da hoćeš. Potiskuju te oni iza, vuku oni ispred tebe. Dovoljno je da se prepustiš struji pa da te iznese do naredne noći.

Beogradski odlasci i dolasci

Objavljeno u Beogradskom književnom časopisu broj 4 / 15. septembar 2006.

Opružene jedan uz drugu, udaljene koliko da se baciš kamenom, pa i manje, mesta su naših odlazaka i naših dolazaka.
Kada se tramvaj Nemanjinom skotrlja sa Slavije, udariće ravno u čelo železničke stanice, koje će nemirnog putnika već svojim važnim držanjem opomenuti da ima posla sa ustanovom sa kojom se nije šaliti, podsećajući ga na ona vremena kada je železnica, uz poštu, policiju i vojsku, bila država sama.