„Светлост нашу насушну дај нам данас. Покрени нам уређаје наше. Скувај нам храну, загреј воду“, уздизали су се гласови, нескладно али дирљиво.
Минуо сам локал декоратера душе. Бави ли се тај и тапацирунгом? Нисам проверио.
„Да ли би време стало ако би се покварили сви часовници?“ питам га.
„Време не може да стане.“
„Могу ли да купим време које ми зарађивање за живот краде?“
„Време не може да се купи, време не може да се прода“, запевао је Чвркнути часовничар.
Станови: цеви, жице, каблови.
Споља:
сплет цеви, жица, каблова, трафоа, далековода, електрана, топлана, погона за
прераду воде, и чега све не.
Изнад
земље: предајници, сателити...
Било
је то љуспасто јутро.
Светло
је свисло.
Вода
за кафу није проврила.
Дејан Симоновић
РАЗЛОГ
техно бурлеска о мрежама и људима
Оксиморон, 2025.
О књизи разговарају:
Тамара Крстић и
аутор
Програм води
Надежда Пурић Јовановић
Српско књижевно друштво
Француска 7, Београд
Четвртак, 12. јун у 19 сати
„Ми смо у мрежама“, обратила ми се Витомирка. „Електро-мрежа, водоводна, канализациона, мрежа централног грејања. Новчане мреже, трговачке мреже, образовне мреже, мреже здравствених установа...“
„Мреже су најважнија чињеница наших
живота“, прекинуо је набрајање Кантар. „Ту чињеницу пренебрегавамо. Најважније
се обично пренебрегава. Људи се плаше важног, зато се затрпавају ситницама.“
„То је погубно“, додаје Витомирка.
Шта је узрок свих узрока?