Нешто ме је нагнало да усред ноћи широм отворим прозор. Чуо се чезнутљиви пој покојника. Опчинио ме је.
„Затвори тај прозор, смрзнућу се“, довикнула је, љутито, разбуђена Јарослава.
Остао сам у прозорском оквиру, непомичан.
Искочила је из кревета, одгурнула ме. Пој је остао с оне стране окана. Лепио се за стакло али није продирао.
„Фали ти повише дасака у глави“, казала је, мргодно. „Сада до јутра нећу успети да заспим.“
