Сможден, сажвакан, прилазим банкомату.
Банкомат гута картицу. Уносим шифру.
Банкомат намигује.
„Хоћеш паре?“ пита.
Шта бих друго од њега хтео? Не долазим да се дружимо.
„А зашто бих ја теби дао паре? Могу ли да те оставе без струје? Могу ли да те оставе без воде? Могу ли да те оставе без грејања? Могу. Дакле, могу и ја тебе да оставим без пара. Умислио си да су те паре твоје? Вараш се, нисам дужан да ти дам ни цвоњка. Знаш како се каже – ко је дужан тај је ружан. Каже се и – ко је дужан, тај је кужан. И – ко је дужан, тај је тужан. Знам ја још доста изрека. Могао бих да ти их наводим данима. Шта си се покуњио? Није новац све у животу. Заправо, новац није ништа. Тек бројка. Питај Дустабанлију ако мени не верујеш. Или Чвркнутог часовничара. Време је све. А ти за новац арчиш своје време. Лоша ти је рачуница. Ајде, ајде, шта си се смркао. Могао бих и да ти се смилујем ако ме лепо замолиш, када ти је толико стало до тих пара. Мене пуне парама па ми то не доноси никакву срећу. Напротив, гњаве ме такви као што си ти. Хајде, замоли па да ти изађем у сусрет. Не тражим да клекнеш, то не, али покажи мало поштовања. Вређа ме што нико не уважава моју вољу. Него мисле да је довољно да притисну дугме, па да... А шта ако ступим у штрајк? Шта ако сви банкомати ступе у штрајк?“
Справа ипак затандрче, дотури новац, избаци извод, врати картицу. Картицу и новац спремам у новчаник.
Банкомат је у мрежи банке. Банка је у мрежи банака. Мрежа банака је...
У мрежама, праћакају се рибе.
(РАЗЛОГ – техно бурлеска о мрежама и људима)
