„Jesam li ti rekla da se prijaviš!“ radovala se Natalija Netrepko. Umela je da se raduje. Ja, međutim…
Nadopunjavala me je. Sa njom sam bio više od sebe. Bez nje manje nego što bih mogao biti.
Obaveštenje o nagradi je pristiglo poštom u metalno sanduče u prizemlju. Bilo je navedeno gde i kada da se javim.
Plaše me obaveštenja. Plaše me pozivi.
„Šta da poželim?“ upitao sam, srećni dobitnik u nagradnoj igri Zlatna ribica.
„Ne mogu ja da želim umesto tebe, to moraš sam“, kazala je Natalija.
Spustio sam se do reke. Prošao sam pored kafića Udica. Nisam svratio.
Šta da poželim, mozgao sam, šta da poželim, hodao sam, mozgao, hodao, mozgao a nikako da iz sebe iscedim makar i najbleđu želju. Na ušću se, nad ostrvom, uzdizala pečurka tržnog centra. Prodaju li tamo i želje? Hoću li, na nekoj polici, naći svoju?
Zlatna ribica je bila oslikana zlatnom ribicom.
„Dobar dan, ja sam…“, obratih se nadurenoj devojci za šankom.
„Dobitnik!“ uskliknula je grupa momaka u mornarskim uniformama.
„Jeste“, potvrdih.
„Ura! Ura! Ura! Imamo dobitnika“, grupa mornara me je podigla na ruke i triput bacila uvis.
„Dobitnik, jaka stvar“, mrzovoljno će devojka za šankom. „Zašto ja nikada ništa ne dobijam? Po čemu sam ja gora od raznoraznih spodoba?“
Mornari su me opkolili i odvukli u prostoriju sa ogromnim akvarijumom po kome je, ukrug, uzrujano plivala zlatna ribica.
„Doveli smo ga.“
Zlatna ribica je zastala i priljubila usne uz staklo.
„Koga ste doveli?!“ odjeknuo je snažan i grub glas.
„Doveli smo dobitnika!“ uskliknuše mornari.
„Još jednog dobitnika?! Navrh glave su mi se popeli ti dobitnici. Dajem sto dobitnika za jednog gubitnika.“
„Sto za jednog! Sto za jednog!“
„Treba li da ovom dobitniku ispunim želju?“
„Želju, želju, želju, želju!“ veselo zapljeskaše mornari.
„A šta ako neću?“
„Lepo kažem da treba da obustavimo tu glupu nagradnu igru“, prekinula je devojka tišinu, prouzrokovanu zbunjenošću. „Ili bar da istranžiramo dobitnike i bacimo ih ribama za hranu. Da i od njih bude neke koristi. Ali džabe, nema ko da me čuje.“
„Ne dolazi u obzir. Ja sam vegetarijanka. Gadi mi se meso, naročito ljudsko“, oglasila se zlatna ribica.
„Mislila sam da ih bacamo u reku, ne u akvarijum.“
„O tome bi već moglo da se porazmisli, ali drugi put, sada me mrzi da zamaram mozak tim pitanjem. Šta želi ovaj dobitnik?“
„Šta želiš?!“ dreknuše mornari.
Šta želim? Šta? Šta? Šta?
„Bojim se da ovaj čak ne zna ni šta želi“, kazala je devojka.
„Ne zna šta želi?!“ zgranuše se mornari.
„Nepojmljiva drskost!“ ljutnu se devojka.
„Hoću svoje vreme“, izgovorih. Da, to je bilo to. Želeo sam svoje vreme.
„Hoćeš… šta?“ obratila mi se ribica.
„Svoje vreme.“
„Ni više ni manje. Imali smo svakakvih dobitnika i svakakvih želja, ali ovako nešto… Ovaj je duboko zabrazdio“, dobacila je devojka, zgroženo.
„Oteli su mi moje vreme, hoću da mi se vrati“, obraćao sam se zlatnoj ribici, ne devojci. „Nadam se da to možete. Ako niste u stanju, onda, naravno…“
„Ja da nešto ne mogu?! Ja da nešto nisam u stanju?!“ ražestila se zlatna ribica. „Ja?! Ja mogu nebo da preorem i zvezde da pogasim ako hoću. Dobićeš svoje vreme. A sada mi ga nosite s očiju!“
„A da ga ipak bacimo u reku, makar netranžiranog?“ predložila je devojka.
„Nosite mi ga s očiju!“
I izneli su me. Iz prostorije, iz kafane. Nisu me bacili u reku, uprkos devojčinom navaljivanju. Mornari su tvrdili da to ne mogu da učine bez izričitog naređenja zlatne ribice, a takvo naređenje nisu dobili.
Iz romana Dejana Simonovića Sotona u soliteru
