Sezona lova na nagrade

Tradicionalno, početkom godine se otvara sezona lova na nagrade.

Čisto da podsetim da je po tom pitanju i Sotona u soliteru dao svoj doprinos.

Pročitajte kako:

Bio je to posuvraćeni ponedeljak. Prišunjao se podmuklo, skriven iza nedelje.

Prostoriju je ispunio zujeći novinarski roj.

Iščekivalo se... Jeste, iščekivalo se.

Nikako da se zbude. Sto je, tvrdoglavo, zvrjao prazan.

Razdraženost je rasla.

„Šta tamo kuvaju?!“ uzviknuo je neko.

Uzvik je povukao uzvike.

 „Šta tamo muvaju?!“

„Da im grunemo?!“

„Da jurnemo, nego šta!“

Niko ni makac.

Za stolom, pusto.

„Ne, još nije. Ne, još ne“, radili su telefoni.

„Da nije neko pandrknuo?“, zašušketao je šapat.

Pandrknuo? Jeste, pandrknuo. Zakazala čuka.

Zna li se to pouzdano?

Ma jok, nije to, nego...

Pljuštale su pretpostavke. Pljus, pljus, pljus.

Jedan kamerman je isplazio jezik kameri. Nema ti klope, podrugnuo se.

Jedna fotoreporterka je fijuuuu, fijuknula.

Strpljenja, strpljenja, strpljenja, ponavljala je novinarka usplahirenom diktafonu.

Moja beležnica se punila kaktusima.

A onda...

Iskrsla je robustna crnka, ošišana na kratko. Pljesnula je.

„Imam za vas važnu vest“, kazala je pastelnim glasom i mahnula papirom sa koga će pročitati...

 

Ta važna vest zahteva da bacimo makar ovlašan pogled na jednu književnu nagradu. Onu Mlinovu.

Mlinova nagrada je nadživela nedeljnik po kome je dobila ime. Mlin se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedeljnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukinuto štampano izdanje, elektronsko je pošteđeno. Proređivali su se i smanjivali honorari, osipali se saradnici, kresano je uredništvo. Kada se stiglo dotle da je glavni urednik, sopstvenim tekstovima, punio više od polovine broja, eutanazija je bila neminovna. Mlin je podelio sudbinu ostalih listova istog vlasnika. Ulagač se izvlačio iz medijskog biznisa. Prodavao ga je parče po parče. Zapravo, prodavao je parče po parče poslovnog prostora, skupa sa upotrebljivom opremom, a očišćenog od nikom nepotrebnih novinara i spoljnih saradnika, bili su izlišan trošak. U poslovnom žargonu, zvalo se to dezinfekcija.

Po prodaji, Mlin je promenio delatnost. Bavio se lobiranjem za potrebe domaćeg i stranog poslovnog sveta. Ili, u svima razumljivom prevodu, potkupljivao je one koji dele poslove i novac, ili na podelu mogu da utiču. Vodio ga je, veoma uspešno, svetski čovek a naše gore list – Mihajlo Majkl Burić, jak igrač sa, govorkalo se, veoma razgranatim vezama na svim stranama političkog spektra. Bio je dobar i sa onima koji drmaju danas i sa onima koji će, možda, gospodariti sutra. Održavao je poznanstva i razmenjivao usluge s privrednicima svake fele i svakakvog porekla. Družio se i, po potrebi, radio s kriminalcima od kalibra. Granica između sveta sa ove i one strane zakona nije bila ni tako nedvosmislena, ni tako nepropusna, kao što je naivniji deo građanstva verovao. Na toj granici je Mihajlo Majkl Burić bio vešt vodič i koristan posrednik. Bio je rado viđen i među crkvenim licima najvišeg ranga i među ambasadorima najmoćnijih zemalja. Umeo je da bude šarmantan, prijazan, nenametljiv. Za javnost je bio nevidljiv. Nije bio od onih koji pune novinske stranice i gutaju televizijsko vreme. Držao se načela – što te manje ima, to više značiš. Umeo je, majstorski, da ispreplete sopstvene i tuđe interese. Znao je svačiju cenu, poznavao svačije slabosti, bio upućen u svačiji uticaj. Bio je dobro ukotvljen u bezbednosnim strukturama, bez čega prohodnosti i uspeha nema. Pa čak i više nego dobro ukotvljen, šaputalo se. Imao je firme i poslovna poznanstva po raznim krajevima sveta. Ukratko, bio je čovek vidra, svakom neophodan.

Burić je, velikodušno, kao svoj doprinos nacionalnoj kulturi, prihvatio da održi Mlinovu nagradu i, bez nadoknade, ustupi jednu prostoriju za rad žirija. Štedljiv po prirodi, izbegao je finansijske obaveze – iznos nagrade i honorare žirija će morati da pokrije neko drugi, on para za bacanje nema, poručio je onima kojima treba poručiti. Ne javno, naravno, javnost je smatrao igračkom za zaludne i gubitnike, već za poruke te vrste primerenijim, poverljivim kanalima. I, svakako, na uvijeniji način.

Sam državni vrh je odlučio da sačuva naš najpoznatiji književni brend. Našao se i novac – za Mlinovu nagradu će se izdvajiti deo sredstava prikupljenih zaplenom imovine nezakonitog porekla.

Time zlo stavljamo u službu dobra, istaknuto je, što je suština naše politike.

Uopšte, valja istaći, književni život je u ovoj našoj, stvaralački nastrojenoj zemlji, bio bogat i raznovrstan. Da ne kažemo – silovit. I veoma dobro uređen. Pisalo se na sve strane. Proizvodilo se knjiga i knjiga. Država je podsticala ovaj bezazlen hobi. Bolje da piskaraju nego da arlauču po ulicama, smatralo se. Ili pribegnu još grđim nepodopštinama. Štrajkovima, pobunama i sličnim gnusobama.

Osnovan je KRT – Književno regulatorno telo. KRT je ustanovio Književnu listu, složen sistem bodovanja koji je određivao rang autora. Nagrada je bilo mnoštvo i svaka je nosila određeni broj bodova, Mlinova najviše.

Prvih deset sa Književne liste je uživalo brojne povlastice. Bili su književna aristokratija. Zvali su ih desetorka. Ako si među njima, sav književni svet je tvoj. Sklizneš li, kao da i ne postojiš. Ne čudi, otuda, što se za bodove i mesto na Književnoj listi tuklo rukama i nogama, grabilo noktima i zubima. Razrađivane su svakakve strategije, primenjivane svakojake taktike. Razvijen je složen sistem lobiranja, vazalstava, usluga i protivusluga.

Kao i svaki drugi hobi, i ovaj se mahom zasnivao na samofinansiranju. Sa izuzetkom prvih deset na Književnoj listi, autori su sami ulagali u svoja izdanja. Banke su, dobronamerno, priskakale u pomoć i odobravale namenske književne kredite.

Istina, usled silnog spisateljskog zanosa, malo je ko stizao da bilo šta čita, manjkalo je i vremena i volje – zašto bi se iko baktao tuđim knjigama umesto da se posveti sopstvenim.

To, međutim, nikog nije zbunjivalo. Ponosni autori su svoje tvorevine utrapljivali poznanicima i rodbini. Bar onima koje bi, uprkos skrivanjima i izbegavanjima, uspeli da navataju.

Platežniji su unajmljivali i profesionalne čitaoce, koji bi knjigu ne samo pročitali, već i autoru izneli svoje utiske. Povoljne, naravno.

Ovi čitaoci su čitalaštvo upražnjavali u vidu zanata. Prolazili su odgovarajuću obuku. Imali su udruženje koje je zastupalo njihove interese. Postojao je i Čitalački fond. Kao i Mlinova nagrada, punio se prihodima ostvarenim prodajom imovine kriminalnog porekla. Za Fond se čitalo ne po ličnom izboru ili pogodbi s autorom, već po službenoj dužnosti. Ta dužnost je pokrivala knjige desetorke.

Ko je želeo da mu se knjiga nađe u nekoj od malobrojnih knjižara, plaćao je knjižarinu. Desetorka je bila pošteđena ove obaveze. Knjižare su svoje prihode dopunjavale prodajom sladoleda, majica, poklona, slatkiša, donjeg rublja i erotskih pomagala.

Kritika nije zaostajala za književnom proizvodnjom. Postojao je i Prikazivački fond u koji je uplaćivao svako ko je želeo da mu se knjiga predstavi u nekom od specijalizovanih časopisa. Postojao je i Promotivni fond iz koga se finansiralo prisustvo u medijima opšteg tipa. Učestalost prikaza i medijskog pojavljivanja je zavisila od visine uplata i, za prvih deset, ranga na Književnoj listi.

Da bi se izbegao zastareli – ruka ruku mije – sistem, te prevazišle lične pristrasnosti, knjige i prikazivači su uparivani lutrijski. Algoritam je bio nepotkupljiv izvršilac.

Finansiranje književnih nagrada je bilo šaroliko. Kod nekih je postojao sistem kotizacija, plaćalo se da bi se ušlo u takmičenje.

Po medijima su ukinute, kao suvišan trošak, rubrike namenjene kulturi.

Književni život je ipak bio medijski pokrivan rubrikama kao što su Život, Zabava,  Stil, Slobodno vreme, Sport. Sportske rubrike su, kao vid takmičenja, pratile važnije književne nagrade. Ponekad se javnost ložila onako kako se loži pred utakmice od sudbinskog značaja. Za Mlinovu se, kao derbi sezone, publika dovodila do usijanja.

Prilozi iz književnosti su se, tako, mogli naći između izveštaja sa raznoraznih nadmetanja, modnih revija, prijema, tračeva, ukrštenica, horoskopa, dijeta, recepata, zdravstvenih saveta, preporuka za uspešniji ljubavni i uzbudljiviji seksualni život.

Iz romana Sotona u soliteru