петак, 24. септембар 2021.

Банкарска посла


Ех, кредити, кредити. Како се слатко задуживао. Како су га мамили. Са каквим усхићењем су му нудили позајмице. Узми, само узми. Ништа се не секирај. Врнућеш већ једног дана. Троши одмах, враћај кад стигнеш, вртело се на свим телевизијама. Широка је лепеза наших производа, огроман је распон наших услуга, свашта можемо да вам понудимо, гугутале су банкарке, скоро љубавно, са двосмисленим осмехом.

Реч производ га је најпре збуњивала. Шта то, ког ђавола, банка производи? Љуљашке за паркове? Бушилице? Дробилице? Сијалице? Баштенске гарнитуре?

Банка производи средства за задовољење жеља и потреба, објаснила му је прсата банкарска саветница и погледала га равно у очи, погледом од кога те стресе струја.

Пробао је банкарске производе, један по један. Програм Једним ударцем је много обећавао. Била је то веома лепа реклама, са куглом која у бришућем лету руши све кегле, Никола би се радо придружио превејанцима који смишљају те рекламне мајсторије, али не зна коме да се обрати. Бацио је куглу али, ипак, није почистио дугове. Што је више кегли рушио, то их се више изнова дизало. Пробао је и продужи-одужи, препоручивали су га помоћу метра на расклапање, није пропустио ни лакше се дише, ни сам не може да се сети чему све није прибегао. Са сваким новим производом, са сваким новим програмом, дуг је бивао све већи, рате све захтевније. Био је све даљи, све недостижнији дан у коме ће се пробудити незадужен.

 ...

SMS-ови са опоменом су стизали на сваких пола сата. Још три, још два, још дан поштеде.

Онда је, уместо SMS -а, стигла Споменка.

Срце му је поскочило, крв живље прострујала. Не, није га заборавила. Не, није изневерила. Потражила га је чим јој се указала прилика. Чим се ишчупала из шака оних који су одлучили да их раздвоје. Ко зна каквим су је мукама мучили. И то због њега. Њега!

„И онда, шта ћемо нас двоје, Никодијевићу?“, зажуборила је.

Ех, шта?

Кренуо је за њом. Како да не крене? И у пакао би је следио.

Спустили су се лифтом у некакве дубине. Ако, нека га води. И у рудник. И у вулканско гротло. И у ужарено средиште земље.

А тамо? Тамо?

Предала га је рмпалији ушиљених ушију, ето. Изгубила се у магновењу, пре него што је покушао да је задржи. Нестала као привид.

Где ли је онај момак девојачких ноктију? Где жена веверичјег лица? Зашто му стално потурају ново особље?

„И онда, шта ћемо нас двојица, Никодијевићу?!“, грмнуо је рмпалија. Био је сурово, непорециво, неопозиво присутан.

„Шта да радимо с тобом?!“

Била је то претња, не питање.

„Твоје време је истекло. Потрошио си деведесет дана наше доброте, наше великодушности, наше милости. Шта си учинио са тим драгоценим временом, које се више никада неће вратити? Јеси ли га уновчио? На општу добробит и весеље? Или си га страћио?“

Још ошамућен, још омамљен, Никола је увукао главу у рамена. Преплавио га је стид због протраћених дана. Одоше улудо.

Мада, бранио се пред собом, нису протекли сасвим упразно. Нешто је и чинио. Нешто је и постигао. Стекао је диплому послотражитеља првог степена, на пример. Да је спомене?

Рмаплију је разгневило ово оклевање.

„Одговарај на питања! Ја питам, ти одговараш. Таква су овде правила. Ја – трес, питање. Ти – трас, одговор. Да се око тога одмах разумемо. Као људи. Ако нећеш људски, умем ја и другачије. Не бих да ти детаљно објашњавам како. Веруј ми, не би ти пријало.“

Рмпалија се мало стишао. Као да му је изговорена претња донела олакшање.

„Да чујем, шта си урадио с нашим временом?“, додао је нешто блаже.

„Стекао сам диплому послотражитеља првог степена“, процедио је Никола, једва чујно.

„Ти си – шта?! Говори људски да те разумем. Немој ту да ми шиштиш као некакав гусан.“

„Диплома. Послотражитељ. Првог степена. Стекао“, сецкао је Никола.

„А... послотражитељску диплому си стекао? Па, лепо, Никодијевићу, лепо! Много ме је обрадовала та твоја диплома. Честитам, Никодијевићу!“, службеник му је стегао шаку таквом жестином да су кости закрцкале.

„А паре које нам, несрећниче, дугујеш, јеси ли и њих стекао?“, службеник се унео Николи су лице.

Па сад... Па сад...

„Немој да ми врдаш. Врдање ме избезумљује. Не желиш, ваљда, да се избезумим?“, рмпалија је поново повисио тон, рамена су му се напела, уши додатно зашиљиле.

Не, Никола не би пожелео тако нешто. Драже му је када су људи при разуму.

„У праву си што не желиш. Није у твом интересу. Јер би могло свашта да буде. За нашу лову се ниси снашао?“

Никола се није усудио да прећути одговор.

„Барабо!“, усправио се банкар. „Срам те било! Злоупотребио си наше поверење! Профућкао наше паре! Спискао си време које смо ти великодушно поклонили. Шта сад да ти радимо?“

Николу је притисла тежина под којом се и столица угибала.

„Врбовали су те, је ли?! Увукли у своје редове?!“

Рмпалија је тешко дисао.

„И ти би да гурнеш банку у банкрот?! Е, па, неће моћи! Не дам!“

Рмпалија је треснуо песницом по столу таквом силином да су поскочили и телефон и монитор. Монитор умало да се преврне.

Не, ни за живу главу не би допустио да га увуку у такву гадост, трудио се да буде што убедљивији. Увек је савесно испуњавао све своје обавезе. Као дужник и као грађанин. Поштено се задуживао. Није забушавао. Ни закон о обавезном задуживању није чекао да донесу. Поштено је отплаћивао, докле год је могао. Није као неки који... Да не прља уста. Да не скрнави ово свето место. „Банку у банкрот“, јесте, виђао је такве пароле по зидовима, али нема ништа с тим. Напротив, најоштрије осуђује ту гнусну појаву.

„Виђао си, је ли? А шта си предузео поводом тих гадости? Да ли си их отро? Макар изгулио кожу на рукама. Или ти је било жао? Испрепадао си се да се не озледиш? А шта је твоја кожа према банци? Шта?!“

Никола је бацио поглед на своје руке. Не, не би да их одере.

„Да ли си пребојио то смеће? Да ли си неком пријавио? Или си прошао тек тако, баш те брига? Да се ниси потајно обрадовао оном што видиш? Рачунаш, ако успе, одлично, ево и теби спаса. Ако не успе, ниси ни лук јео, ни лук мирисао. А ручак си смазао. Држиш себе за великог лукавца. Е, тако се нећемо играти. Ко се не супротстави злу, тај је саучесник. Знаш ли ти, несрећниче, за то?“

Погрешио је. Признаје. И каје се. Сав скрушен.

„Банколомци се и шире због таквих као што си ти. Због таквих су свуда пустили своје пипке. И у саме банке су се увукли. И међу банкарске службенике зашли. Банкарски службеник, а ради на пропаст банке која га хлебом храни. Ето докле је дошла та пошаст.“

И Никола је забринут због таквог развоја догађаја. Није могао ни да претпостави да је то отишло тако далеко. Да је знао, да је само знао, предузео би најодлучније мере. Уљуљкивао се, утуткан у лажну сигурност. Није ни слутио да је банколомство попримило тако претеће размере. Мислио је да је све под контролом и да су власти предузеле одговарајуће и сасвим довољне мере.

„Власти?! А шта се то тебе тиче да ли су и шта власти предузеле? Да те банколомци нису послали да шпијунираш за њих? Да испипаш шта им се спрема?“

Да шпијунира? Никако. Уосталом, није дошао својом вољом, правда се Никола. Позван је. Тако да му се не могу приписати никакве задње намере.

„А, тако?! Ниси дошао својом вољом? Да те можда нисмо присилили? Да нећеш да кажеш да ми овде вршимо насиље над странкама?! Можда би и тужбу против нас да подигнеш?“

„Нисам од оних који се тужакају. Ни у школи то нисам радио“, одбацује Никола сваку сумњу. Једно је он а друго, рецимо, шушу-шаша Лазика.

„Да не би и кредите да укинеш?“

Укинути кредите? Такав ужас није Николи ни у прикрајку памети. Па он је управо овде због тога што их је нештедимице узимао.

„Да ти није жао због тога?“

Не, нема у Николи ни трунке жаљења, уверава рмпалију, убеђује себе.

„Узимао за узимао. То је било некад. Некад је некад а данас је данас. Човек се мења. Потпада под различите утицаје. Да чујем – зашто ниси зарадио паре које нам дугујеш?“

„Не могу да зарадим док се не запослим.“

„Не можеш док се не запослиш?! Лукаво си то смислио, нема шта. А ако никад не дођеш до посла, онда нама шипак, је ли?“

Тако некако испада, признао је Никола, себи.

„Ту сам те чекао, братац. Тако бисте да нас банкротирате.“

Страдаће Никодијевић у банкарској сачекуши. Спаса му нема.

„Како мислиш да враћам кредите ако банка банкротира? А задужио сам се преко грла. Те стан, те кола, те летовање, те намештај. Да не помињем телевизор, рачунар и остале ситнице. Од чега да живим? Ко да ми даје плату?“

И банкари отплаћују кредите? Никола никада није помислио на тако нешто. А заправо је савим природно. Као што је природно да се и лекари лече.

„Пре мене је један други радио на твом предмету. Можда га се сећаш?“

Наравно да га се сећа. Пристојан момак. Са лепим манирима.

„Лепи манири, није него“, да се рмпалија није увредио? „Хоћеш да кажеш да су моји манири ружни? Или да уопште немам никакве манире?“

Никола је порицао такву претпоставку. Напротив, и господин се веома добро односи према странкама. Са дужном пажњом и поштовањем. Са великом проницљивошћу продире у срж проблема. Уопште, банка има савршено обучено особље. Овде се, очигледно, води рачуна о људским ресурсима. И сам има ћерку која ће, ако је паметна, у том правцу. Биће слободан да је препоручи, користила би им. Ех, да је свугде тако. Ех, да се у Chardak Building-у повело рачуна, уместо што се навукло свакаквог олоша. Боља би судбина Николу снашла.

„У праву си. Откуд мени манири? И шта ће ми? Ја сам задужен за грубе радове. Ми овде доле смо за грубље, они горе за финије радове. Кад те они ураде, ми те дорадимо, ако разумеш шта хоћу да кажем.“

Никола је више волео да не разуме. Разумевање хоће и да заболи.

„Био је банкротирац, тај што те је обрађивао пре мене. Користио је свој положај да мами и врбује присталице покрета.“

Никола је запањен. Зар онај...?

„Управо тај.“

Да није и веверица из исте банде, па су их обоје... не усуђује се да пита.

„Да ли је и тебе мамио?“

Не, тога није било. И да је покушао, не би му успело. Такве ствари код Николе не могу да прођу.

„Је ли те, као, упозоравао?“

Било је нечег у том смислу.

„Него шта него да је било. То му је био подмукао начин да шири антибанкарску пропаганду. Као упозорава а заправо обавештава, навлачи. Није се усуђивао да то ради отворено, сви су они преиспољне кукавице. Ударају из потаје. С леђа. Изигравао је невинашце, надајући се да ће му подвала проћи. Ништа му није вредело сво лукавство. Раскринкан је пре него што је успео да направи већу штету. Код нас је безбедност на изузетно високом нивоу.“

Рмпалија се исправио, истегао, подигао увис испружену руку, да покаже безбедносни ниво.

Никола им на томе одаје пуно признање. И сам се у банци осећа безбеднијим него ван ње. Не би имао ништа против ни да га закључају у неки сеф.

„Знаш ли како смо га нахватали? Пријавио га је савесни дужник. Наши дужници су већином одани. Иако, нажалост, има и недоличних изузетака. Човека смо наградили како доликује. Ценимо и подстичемо верност. Верност за верност, то је наша девиза. Дужнику-сараднику смо отписали десет одсто камате.“

Читавих десет одсто?, удворички је задивљен Никола.

„А кога си ти пријавио, уштво једна?“

Никола се згрчио, у неприлици. Би он, замуцао је, али никога није затекао на неделу. Или недело није умео да препозна. На пример, мислио је да га онај пређашњи, са девојачким ноктима, заиста опомиње, одвраћа, није посумњао у подмукле планове. Такав је по природи. Простодушан. Поверљив. То га је у животу већ много коштало.

„Твој пропуст јесте велики, али може да се исправи. Још увек можеш да укажеш на неког. То би ти побољшало положај код нашег кредитног већа.“

Кад се већ може... У неку руку и мора. Или је бар пожељно... Што Никола не би једним ударцем убио више мува?

„Пријављујем Стојана Станимировића Килиманџара и његове саучеснике Атанасија Апостоловића Артичоку, Звездана Завишића Мушмулу, секретарицу Мару“, изјавио је, свечано.

Службеник је уносио имена у рачунар хитрином која се не би очекивала од тако крупног човека.

„Тако, тако, тако“, мрмљао је куцајући. „По ком основу их пријављујеш?“

„Отпуштају људе како би их спречили да испуњавају своје дужничке обавезе. И мене су отпустили из тог разлога.“

„Добро, добро. Овако је већ боље. Имаш ли још неког да нам испоручиш?“

Има један још гори од њих.

„Тај је...“

„Лежимир Лазикић. Звани шушу-шаша Лазика. Тај...“

„Шушка против банака?“

„Јесте, шушка. И још...“

„Бушка?“

„Јесте,  бушка.“

„А како бушка?“

„Одбија да људима помогне да се упосле.“

„Како би остали платежно неспособни? Пробушићемо ми већ њега.“

И  Никола се томе најискреније нада.

„Овако је већ много боље. Видиш да се може, само ако се хоће“, на лицу приљежног службеника се оцртало нешто као зачетак благонаклоности.

И Николи је рмпалија постао некако милији.

„Сарађиваћемо нас двојица. Даћеш ми податке тих ниткова а ја ћу се лично заложити да добијеш олакшице. Проследићу такву препоруку кредитном већу. А моја реч у овој установи нешто значи. Кад ја неког препоручим, то је препоручено.“

Никола је најтоплије захвалио.

„Нема шта да ми захваљујеш. Не чиним ја теби ништа. Не бих ни имао право, све и да хоћу. Вршим своју дужност. Не делујем у своје, него у банчино име. А сада ћеш да ми се закунеш на дужничку оданост. Такви су прописи. Није да ти не верујем на реч, али реч је реч а заклетва заклетва. Част сваком, без заклетве ником, пише у нашем приручнику.“

Заклеће се Никола, што да се не закуне? Заклао не би, али да се закуне, то може.

„Не тако, на суво. На суво се не важи. Пред попом да ми се закунеш. На Свето писмо.“

И гле, ето попа, спустио се низ уже, с брадом до појаса, пословном озбиљношћу на лицу и Светим писмом у руци.

„Је ли то тај?“, пита свештеник службеника.

„То је тај, оче.“

„Каква заклетва треба?“

„Дужничка оданост.“

Попа клима главом, зна чова свој посао.

Пада заклетва. Уз кађење, уз појање.

„Такве волим“, задовољан је банкарац. „Иду ми на ганглије они који се стално нешто пренемажу. Кукају, мољакају, на колена падају, шаку целивају. Само да би изврдали. Жене су најгоре. Не презају ни од чега, само да се некако провуку. Сисе истурају, дупетом врцкају, сукње задижу. Код мене не пале такви трикови. Ако неку и повалим, то је зато што месо тражи своје, нека ми овај црквени човек опрости ако је то велики грех...“

„Није то ни принети греху. Не греши тело него душа“, умирује га свештено лице.

„Али јој дуг због тога нећу поништити. Немам на то право. Заступам банку, не себе.“

Никола, сиромах, не заступа више никог. Сведен је на сопствену особу. А то и није нешто. Изузев у CV-ију.

„Прави човек преузима одговорност за свој дуг. Као што ти радиш. Не извлачи се. Не измотава. То ценим. Ја сам ти банкарство учио код Швабе, колико да знаш с ким имаш посла. А код Швабе ти је све уредност, прецизност, строгоћа. Не као код нас – шарала-варала, клопарала-ландарала. Јасна правила, чврста рука. Шта сам их само у Швабији вратио с портирнице, броја им се не зна. Само га онако мрко погледам и избрусим са – господине, изволите напустити објекат, нисте ви за нашу кућу. Ни женскадија није боље пролазила.“

И Никола је за чврсту руку. Мрска му је млитавост. Страна распуштеност.

„Да још једном прочешљамо чињенице. Духовник нам је сведок. Да не буде после... Дуг не спориш, да га плаћаш немаш одакле. Јесу ли то, оче, чињенице или сам нешто измислио?“

„Чињенице, сине мој, тврде чињенице.“

„Теби је, Никодијевићу, познато да је банкама, недавно донетим законом, дато право да суде својим клијентима како би се избегле дуге, заморне и прескупе судске парнице?“

Никола није упознат са овим банкарским овлашћењима.

„Сумњаш у моје речи?!“, избечио се банкарац.

Не сумња, далеко било, где би се усудио, него слабо стоји са законима, прописима, директивама. Потрудиће се да то надокнади.

„Имамо право да те утамничимо, отерамо на присилни рад, упуцамо, обесимо, гиљотинирамо.“

Поп важно глади браду.

„Ипак, нећемо ти урадити ништа од тога.“

Никола захваљује на милосрђу.

„Мани ме захваљивања. За милосрђе је задужена друга установа, не ми. Је ли тако, оче?“

„Ми само преносимо вишу милост“, наклонио се свештеник.

„Спасава те дуг. Чуо си за изреку – дуг главу чува? Шта ћеш нам мртав? Мртав си нам бескориснији него жив. Само би нам задао додатног посла. Морали бисмо да јуримо твоје наследнике да се наплатимо. Једина корист од тебе мртвог би била да те обесимо испред улаза. Као опомену хуљама које би да крену твојим стопама.“

„А да га изопштимо?“, предлаже свештеник. „Кад већ не враћа дугове своје. Иако је Господ то изричито наложио. Није ли речено – богу божје, банци банчино?“

„То би ипак било пренагљено. Даћемо му прилику да се покаје. Заправо се већ каје због свог греха. Искушајте га и сами.“

„Кајеш ли се?!“, грмнуо је попа.

„Кајем се“, прошаптао је роб банчин.

„Гласније! Да те чује Онај на небесима!“

„Кајем се!“, дрекнуо је Никола колико га грло носи.

„Ето“, помирљиво ће банкар. „Покајао се, несретник. И то ће му наш кредитни одбор узети као олакшавајућу околност. Није згрешио из злоумља него из лакомислености. Што да му ударамо на душу? Душа не може да се наплати. Ребнућемо га по земаљским добрима. По покретној и непокретној имовини, која је само терет човеку.“

„Јесте, земаљска добра су велики терет сиротом и слабом човеку. Црква та добра и узима на себе да би олакшала верницима. Боље да свештенство стење под неодуховљеном материјом него да се пашти нејаки народ. Нас тај терет неће сатрти, знамо како да га носимо, а обичан човек би због њега могао да изгуби своју бесмртну душу. Шта ће онда? Није душа, да кажеш, кутија сардина па да је купиш у првој продавници.“

На помен продавнице, у Николи се мешкоље немиле успомене. Морао је да, погнуте главе, напусти известан обејкат, пропали купац-мамац.

„Узећемо му оно што нам следује. Да га, колико се може, ослободимо овоземаљских брига.“

Банкар је преко стола гурнуо образац.

„Унеси овде сву имовину која те је притисла. Куће, станове, станчиће, викендице, уџерице, аутомобиле, рачунаре, телефоне, музичке стубове, златне зубе, накит... Било да припада теби лично, било да припада породици. Пази да нешто не пропустиш. Бери кожу на шиљак ако те ухватимо у варању. Јасно ти је да ми све дознамо.“

А кликере? Сачувао је шаку кликера. Као успомену на детињство.

„Кликере не мораш да уписујеш, њих ти поклањамо. Да имаш чиме да се забављаш.“

„Треба ли да упишем и надокнаду за беспосличаре? Стигло ми је решење“, Никола је сушта предусретљивост.

„Упиши да имаш решење. Наведи на колико гласи.“

Никола се прописно ознојио али је некако стигао до последње ставке.

„Ништа ниси слагао? Ништа изоставио?“

Никола? Никад.

„Да му верујемо, оче?“

„Заклео се. Бог ће му судити.“

„Онда смо окончали тај део посла. Да је било неког да за тебе залегне, другачије би испало. Овако... Свако носи своју судбину како зна и уме. Је ли тако, оче?“

„Само без роптања. Роптање је грех. Роптање је плод сумње у Његову премудрост. Није ли праведни Јов издржао све што га је снашло, не изгубивши веру?“

„Добро си то навео, оче. Праведни Јов је све издржао и био награђен. И овај праведник ће све издржати. И биће награђен. У реду је, оче, можеш да идеш.“

Поп је оклевао.

„А овај... Како стоји она моја ствар? Могу ли да се надам...“

„Надај се, оче, надај. Уздај се, оче. Уздај.“

Поп се успузао уз оно уже, окретан као какав гимнастичар.

„Дајемо му прилику да ситним услугама одужи део свог дуга. А заплео се, горе од тебе. Заимао је као да ће манастир, не кућу да гради“, објаснио је банкарац Николи.

Никола се придигао.

Банкарац се завалио.

„Немој ништа да бринеш“, изговорио је благо, помало тронуто. „Резнућемо те само ако буде неопходно. Једино у случају да те ништа друго не покрије. Имовина је имовина, али је човек сам себи најбољи залог. Бубрежић узимамо ако не може другачије, ионако имаш два, а шта ће ти оба? Ниси у ситуацији да се луксузираш, то ти је и самом јасно. За јетром посежемо ако је нужно, срце дирамо тек у крајњем случају. Као дужник-сарадник имаш основа да се надаш да ће извршење проћи без одузимања ограна. Лично ћу се за то заложити на надлежном месту. Нећемо њега, доста нам је његово. Тако ћу рећи тамо где треба.“

Рмпалија је склопио очи, да предахне.

На улици, Никола се затетурао, заслепљен сунцем.

Из романа Беспосличари