Назвао је у пет до пет. Миланко, мој другар. Добро, можда и није било баш пет до пет. Можда је било шест или четири. Ни седам до пет није искључено. Али десет до пет, то, тврдо стојим, сигурно није било. Углавном, да не ситничаримо. Који минут горе-доле, не прави неку разлику. Ајде, да је сат, па још којекако. Да је, рецимо, било пет до шест, а не пет до пет, па да ми се и стави неки приговор. Овако... Чисто цепидлачење. Тражење длаке у јајету. Мада, ни у том случају... Шта је сат, ако ћемо право. Пролети док трепнеш. Иако, с друге стране, и минут уме да буде дугачак. Уме да се отегне као гладна година. Никад му краја. Нарочито када се заглави између пет и пет до пет. Па никако да макне. Никако да ти отвори пут до улице – слободице.
Све је то, дакле, растегљиво. То с временом. Може да буде овако, може да буде онако. Како се узме.
