Svaka revolucija izneverava nade koje su u nju ulagane. Što su nade veće, razočaranje je dublje.
Najpre uočavamo, i preuveličavamo, prilike i mogućnosti koje nam revolucija otvara, čak obećava. Ili ih, pre, u revolucionarnom zanosu, obećavamo sami sebi.
Zatim nas stežu ograničenja, nastupaju nevolje, otvaraju se opasnosti o kojima ništa nismo slutili.
Otkrivamo da to nije ono što smo želeli, verovali da će biti.
Sledi postrevolucionarni mamurluk. I prateća potištenost.
Revolucija, stara je to fraza, i stara istina, ponekad su i fraze istinite, jede svoju decu.
Ni sa informatičkom nije drugačije. Nadali smo se slobodi, nesputanoj komunikaciji. Sada se davimo u banalnosti, u preobilju ničega. Što više komuniciramo, komunikacije je manje – nemamo šta da razmenimo.
Dopali smo novog elektronskog ropstva. I to dobrovoljnog. Postali smo zavisnici sveopšte mreže u kojoj se koprcamo.
Ima i onih koji nikada ne dođu pameti, ako im je išta pameti ostalo.
Najzagriženiji pobornici svake revolucije su oni koji stižu kada je sve već davno završeno. Oni koji tek otkrivaju ono što se davno zbilo. I davno minulo.
To su ili oni koji kasno shvataju ili oni koji uvek igraju na sigurno, držeći se načela – da ne treba trčati pred rudu i da je milina biti većina.
