Nema razloga za bojazan, povoda za brigu. Nisu nestali naši dragi politkomesari. Samo su se preobukli, ko u evropejsku, ko u narodnjačku nošnju. Promenili su rečnik, ali su isključivost i volja za gospodarenjem ostali isti.
Izveštili su se, mora se priznati. Nekada su nepodobne pisce i nepodobna dela naočigled svih gađali blatom. Da ih ocrne. Pokazalo se to pogrešnim. Piscima, na koje bi nasrnuli, donosili su tešku ali slatku slavu, a njihovim delima čitanost i važnost.
Poučeni iskustvom, politkomesari danas radije dave u mraku.
Njihovi zahtevu su protivrečni, ali podjednako neumoljivi. Ima da u korenu satreš srpski nacionalizam, hemegominizam, primitivizam, tradicionalizam, zaostalizam, da prokažeš i prikažeš njegova zverstva i zločinačke sklonosti, i šta sve ne. Ili da srpstvo junački odbraniš od evroatlanstkog, unifikatorskog ekspanzionima.
Inače ti nema opstanka.
Ukoliko se ne prikloniš nekoj od zavađenih strana, nema za tebe mesta na književnoj i javnoj sceni. Skrajnuće te, u najboljem slučaju, ako se, nekim čudom, do nje uopšte provučeš.
Mehanizmi kontrole književnog života, od objavljivanja, preko promocija i kritičkog prosuđivanja (prećutkivanja, presuđivanja), do nagrada, danas su čak delotvorniji i sveobuhvatniji nego u junačko doba samoupravnog socijalizma, kardeljizma, titoizma, idiotizma.
Uz stare asove, stasali su i mladi jurišnici željni vlasti i položaja, žedni krvi. Tuđom krvlju se, uostalom, odvajkada najbrže avanzovalo.
Zatreba li, pustiće ih s lanca. Da kidišu na suprotnu stranu, ali i na one koje nisu uspeli da na tiši način sklone.
Tu su, naravno, i maheri za izvlačenje para. Iz domaćih i stranih kasica-prasica, već kako ko. Od države ili fondova, od koga i gde već stignu. Parice dele među podobnim pristalicama, da cementiraju pozicije. Nisi li njihov, slobodno ti je da crkneš. Pravila se znaju, ko hoće da jede, ima da sluša. I da se upregne tamo gde treba.
Siroma pisac se našao u nebranom grožđu, prikloni li se zahtevima politkomesara, književnog dela vrednog pomena neće ni biti. Ne uradi li evropejski ili narodnjački domaći zadatak, poslaće ga u ćošak, da tamo ispašta. Ili isterati u dvorište. Ukoliko ga uopšte puste u školu.
A eto, poverovao je da će konačno moći da slobodno diše (i još slobodnije piše) kad ono... U stvari, nikada u to nije ni verovao svim srcem nego je više voleo da se pred samim sobom pravi nevešt nego da prizna kako se naših dragih politkomesara neće osloboditi. Nisu nas napustili i nikada neće. Neuništivi su, kao plastika.
Poneki se pisci, krišom od sebe, saobraze. Za nagradu, postaju sve veći dok im delo biva sve manje.
Izveštili su se, mora se priznati. Nekada su nepodobne pisce i nepodobna dela naočigled svih gađali blatom. Da ih ocrne. Pokazalo se to pogrešnim. Piscima, na koje bi nasrnuli, donosili su tešku ali slatku slavu, a njihovim delima čitanost i važnost.
Poučeni iskustvom, politkomesari danas radije dave u mraku.
Njihovi zahtevu su protivrečni, ali podjednako neumoljivi. Ima da u korenu satreš srpski nacionalizam, hemegominizam, primitivizam, tradicionalizam, zaostalizam, da prokažeš i prikažeš njegova zverstva i zločinačke sklonosti, i šta sve ne. Ili da srpstvo junački odbraniš od evroatlanstkog, unifikatorskog ekspanzionima.
Inače ti nema opstanka.
Ukoliko se ne prikloniš nekoj od zavađenih strana, nema za tebe mesta na književnoj i javnoj sceni. Skrajnuće te, u najboljem slučaju, ako se, nekim čudom, do nje uopšte provučeš.
Mehanizmi kontrole književnog života, od objavljivanja, preko promocija i kritičkog prosuđivanja (prećutkivanja, presuđivanja), do nagrada, danas su čak delotvorniji i sveobuhvatniji nego u junačko doba samoupravnog socijalizma, kardeljizma, titoizma, idiotizma.
Uz stare asove, stasali su i mladi jurišnici željni vlasti i položaja, žedni krvi. Tuđom krvlju se, uostalom, odvajkada najbrže avanzovalo.
Zatreba li, pustiće ih s lanca. Da kidišu na suprotnu stranu, ali i na one koje nisu uspeli da na tiši način sklone.
Tu su, naravno, i maheri za izvlačenje para. Iz domaćih i stranih kasica-prasica, već kako ko. Od države ili fondova, od koga i gde već stignu. Parice dele među podobnim pristalicama, da cementiraju pozicije. Nisi li njihov, slobodno ti je da crkneš. Pravila se znaju, ko hoće da jede, ima da sluša. I da se upregne tamo gde treba.
Siroma pisac se našao u nebranom grožđu, prikloni li se zahtevima politkomesara, književnog dela vrednog pomena neće ni biti. Ne uradi li evropejski ili narodnjački domaći zadatak, poslaće ga u ćošak, da tamo ispašta. Ili isterati u dvorište. Ukoliko ga uopšte puste u školu.
A eto, poverovao je da će konačno moći da slobodno diše (i još slobodnije piše) kad ono... U stvari, nikada u to nije ni verovao svim srcem nego je više voleo da se pred samim sobom pravi nevešt nego da prizna kako se naših dragih politkomesara neće osloboditi. Nisu nas napustili i nikada neće. Neuništivi su, kao plastika.
Poneki se pisci, krišom od sebe, saobraze. Za nagradu, postaju sve veći dok im delo biva sve manje.
