Pravo na neobaveštenost

Kljukaju nas, obasipaju, zasipaju, pretrpavaju, zatrpavaju informacijama.
Ne ostavljaju nam ni trena, da predahnemo, odahnemo, dođemo do daha. Da se priberemo, saberemo. Da promislimo i razmislimo.
Ne, nema zastanka. Mora se neprekidno biti u toku.

Biti obavešten, to je zapovest. Kažnjiv je pokušaj da se zapovest izvrda. Propitkuju nas, preslišavaju, proveravaju da li je ispunjavamo. Uhvate li nas u neobaveštenosti, sledi kazna. Omalovažavanje, izrugivanje, izopštenje. Neobavešteni, nismo dostojni da se sa nama druže, sa nama žive, sa nama vole, zabavljaju, rade. Nema šale. Prokazani smo, odbačeni kao nepodobni. Nije nam mesto među svetom koji poslušno, prilježno prati ono što mu se podastire i, preplašen, ništa ne propušta.
Istina, zbog neobaveštenosti još uvek ne hapse, ne prebijaju, ne ubijaju, ali će i to doći. Ni informatički totalitarizam ne trpi ni otklon, ni otpor. Svi moraju biti uključeni, svako mora biti priključen.
Svode nas na cevi kojima sve protiče, ništa se ne zadržava.
Hajde da izborimo pravo na neobaveštenost. Hajde da orgomnoj, zahuktaloj mašineriji za proizvodnju, preradu, promet informacija poručimo – a šta se sve to nas tiče? Šta je nas briga za splačine kojima nas preplavljujete?
Hajde da zastanemo, hajde da se zamislimo. I usmerimo na ono što je zaista vredno znati.
Hajde da obnovimo lepu veštinu mišljenja i promišljanja. Razlaganja i razotkrivanja. Smišljanja i zamišljanja.
Što da se zamaramo budalaštinama, bljuvotinama, beznačajnostima? Što da gutamo kašu kojom nas kljukaju? Šta će nam to?
Zar da pristanemo na kretenizaciju?
Informatička mašinerija radi na prazno i njen cilj je da prikrije prazninu.
Nije nam potrebna.
Imamo sopstvenu glavu. I sopstvenu, krepku misao.