Predmetni svet je sve promenljiviji. Stvari sve brže nastaju i sve brže nestaju. Davno su minula doba u kojima su generacije i generacije živele u makar sličnom okruženju, među koliko toliko sličnim predmetima, služeći se sličnim stvarima. Danas se već rađa u jednom, odrasta u drugom, probija kroz život u više puta izmenjenom, stari u ko zna kom predmetnom svetu. A naših života upokojene su, recimo, pisaća i šivaća mašina, pokopani gramofon, video-rekorder, magnetofon. Zauzvrat, podareni su nam kompjuter, plejer, mobilni telefon.
Uveravaju nas da je to napredak i da nas taj napredak čini srećnim. Da im poverujemo na reč, iako se zbunjeno češkamo po glavi? Iako u nama zaiskri podozrenje? Da nas tu neko ne vuče za nos? U redu, sve je to radi našeg boljitka, ali opet... Da s eu brizi za naše dobro nije malčice preteralo? Svaki čas nam uprave po neku napravu, bez koje se, navodno, ne može, da bi nam je, kao zastarelu, prevaziđenu, istrgli iz ruku i pre nego što smo čestito naučili da se njome koristimo. Još samo malo pa ćemo više vremena provesti obučavajući se u rukovanju napravama nego ih upotrebljavajući.
Pomalo smo se i umorili od napora da uhvatimo korak sa napretkom, u strahu da i sami ne budemo proglašeni prevaziđenim. Pomalo smo se i zasitili silnih novotarija. Naravno, nerado priznajemo tako nedolične misli, tako neprilična osećanja. Iz stida, iz straha od kazne.
Ova promenljivost, ova nepostojanost zadaje piscu dodatne glavobolje.. Svet njegovih pripovesti sve brže postaje neprepoznatljiv. Šta će, kada se delo nađe pred čitaocima, uopšte opstati od stvari koje pominje u rukopisu? Pomene li i sasvim nedavnu prošlost, šta će iz nje biti shvatljivo bar sadašnjim naraštajima? O budućim je izlišno i govoriti.
