Zaklon - dvadeset sedmo poglavlje

Ne, osećaj ga nije prevario. Čim je na ulaznim vratima ugledao Nenada Novakovića, znao je da nije u pitanju računar, već nešto drugo.
„Samo vi uđite, doktore. Samo vi uđite.“
Bio je sav rastrojen, rastrzanih pokreta. Momak je u krizi, nešto ga je žestoko zdrmalo, zaključio Luka zadovoljno. U takvom stanju mu i treba. Osobe u krizi su idealne za vrbovanje. Oklop im je napukao, lakše prodireš u njih. Ova jabuka je zrela. Obraće je ako ne prenagli. Ako prenagli, momak bi mogao da se isprepada i ustukne.
„Samo se vi raskomotite, doktore. Baš mi je drago što ste svratili da se malo družimo. Ipak smo u neku ruku kolege, kako ste i sami rekli. Doktor za ljude i doktor za kompjutere, ta vam je stvarno dobra. Duhovita doskočica. Ja mnogo volim duhovite doskočice. I duhovite ljude.“
Nenad je isprva odbijao da skine jaknu, svratio je na trenutak, neće se zadržavati, palo mu, eto, napamet da priupita nešto u vezi, eto, već je smetnuo s uma u vezi čega, a nije imao koga, strašno je zaboravan ovih dana, i ne samo ovih dana. Eh, da mu je kompjuterska memorija.
„Nije to ništa. Ja sam još gori. Moram sve da unesem u mašinu, inače se pogubim. Prosto ne znam ni gde sam, ni šta sam započeo. Previše informacija, poništavaju se međusobno, verujem da je to to.“
Nenad se smestio na samu ivicu dvoseda, spreman da se u svakom trenutku podigne. Na monitoru je ulgedao lik doktora Hočinsa, blagih, samilosnih crta. Sasvim je skliznuo u dvosed.
Luka je uhvatio pogled i pokret. Tu smo, golube, prepoznao si ga. A zašto si ga prepoznao? Zašto? Zato što ima kod njega nečeg što i tebi ne da mira. Meni baš to treba, to što ti ne da mira.
Pročitajte