Zaklon - sedamnaesto poglavlje

17.

Sa akcijama je krenuo nedavno, ali se to sa doktorima, to sa lekarijama i lagarijama kuvalo i kuvalo u njegovoj glavi, uobličavalo i zgušnjavalo. Onda je zahtevalo da izađe napolje, među ljude. Da im se obznani. Da ukaže na ono što im rade. Nije mogao da ćuti. Nije imao pravo da ćuti, s tom istinom do koje je došao, a koju niko nije video, iako je prosto bola oči, zapanjujuće slepilo. Uprkos tome što je udobnije i bezbednije ćutati. Ne izlažeš se.
Pokušao je da razgovara o medicinskoj mafiji, ali nije išlo. Da li nije bio dovoljno vešt, ni dovoljno ubedljiv, da li nije umeo da nađe prave reči, pogodi pravi ton, zauzme pravo držanje, teško je nalazio i reči, i ton, i držanje, stalno je nešto zapinjalo, u kompjuterima je potražio utočište od nesporazuma sa ljudima, tu bar nije bilo nikakakvih dvosmislenosti, sve je imalo tačno značenje, da li je medicinska mafija isprala mozgove, tek udarao je o zid. Čudili bi mu se ili podsmevali. Ili samo prešli preko njegovih reči, kao da ih nije ni bilo. To mu je najteže padalo. I podsmeh je bio bolji od bagatelisanja. Hteo je da ga čuju, hteo je da u njihove mozgove utisne užasavajuće otkriće do koga je došao. Hteo je da uzbuni svet.
Shvatio je da će goloruk loše proći. Medicinska mafija ima medije, medicinska mafija ima sve. Luka nema ništa. Trebalo mu je oružje. Iskovao ga je, boriće se onim čemu je vešt. Napravio je sajt. Ispostavilo se da se reči na računaru lakše nižu nego kada bi se sa ljudima našao licem u lice. Nije bilo druge strane da ih zbunjuje, spopliće, izvrće, potiskuje, poriče, guši. Tekle su slobodnije. Nisu nailazile na prepreke. To je već bilo bolje, ali ne i dovoljno. Mamulazala ga je istina koja ga je zajahala, tražila je više.
Pročitajte