Zaklon - osamnaesto poglavlje

18.

Snebivljivo zvono je najavilo komšiju Marića. Silno se izvinjavao što ovako, nije imao nameru da uznemiri, ali ženi je rđavo pa eto, ako bi doktor mogao da skokne da vidi šta je, samo na čas, ako ikako može, zna da mu je vreme dragoceno.
Marić je čovek koštunjavog lica, jakih, čupavih obrva i pokornog, izvinjavajućeg pogleda. I nehotice na njegovom vratu tražiš ogrlicu, koje nema. Dovoljno je dobro dresiran, može da prođe bez nje.
Prokleta Marićka, na nju je sasvim zaboravio, samo mu je ona falila. Lekarsku torbu pa gore, na sprat iznad. A da oslobodi ovog njenog mučenika? Da oslobodi svet njenog prisustva? Lakše bi se disalo. Pomozi Hočkinse, pomozi majstore.
Ili da od nužde napravi vrlinu? Da pokuša da bolest uhvati na legalu? Na dohvat mu je ruke, živi u blizini bolesnice.
U hodniku ga dočekuje prodoran, kiselkast zadah mačje mokraće, meša se sa mirisom kuvanog kupusa. Muklo režanje i lavež. Osetio ga je njihov pas. Ulaze u dnevnu sobu. Marićka leži na kauču, prekrivena ćebadima. Hukće i uzidše. Pored kauča se, kao čuvar, postavila džukela. Zle njuške, prljavo sive dlake. Reži potmulo, preteći. Ne približavaj se, biće belaja.
Marić bi da pseto dovede u red.
„Kušuj već jednom, prokleta životinjo.“
Pročitajte