Zaklon - sedmo poglavlje

Kao dete, strepela je od roditeljskih sastanaka. Nije bilo nekog posebnog razloga, ali je ipak strepela. Ocene joj, istina, nisu bile blistave, ali je bilo i daleko gorih od nje. Ponašanje joj je, sve u svemu, bilo pristojno. Tako da nije bilo razloga za neke posebne zamerke. A opet se pribojavala da će takvih zamerki biti, da će, najpre učiteljica, sitna postarija žena sa punđom i brošem na grudima, u srednjoj razredni, matematičar krupnih šaka, pred svim roditeljima izneti nešto jako nepovoljno o njoj tako da će majci biti neprijatno, sedeće ukočena, bleda od stida, podrhtavajućih usana, i samo čekati da se sve završi pa da ode što pre.
Nije Vlatka strahovala od grdnji ili kazni, koje bi mogle da uslede. Znala je da ih, ma šta učinila, neće biti, majka nije umela da grdi i kažnjava. Utoliko bi joj je bilo teže, kazna bi poravnala njen greh. Bila je strašna upravo neprijatnost koju bi majci mogla da priredi. Zar da se zbog Vlatke oseća gorom od drugih? Zar da bude njena sramota?
Strepela je tako kroz celo školovanje iako se nešto slično nikada nije dogodilo.
I sada je sa strepnjom odlazila na roditeljske sastanke. Išla je uvek ona, Sutlijaš nije hteo ni da čuje, ne može on da podnese tu nastavničku umišljenost, svašta su sebi uvrteli u glavu, jedva je dočekao da se reši škole, ne dolazi u obzir da u nju ponovo ulazi. I tako dalje. Sutlijaš je redovno navodio sijaset razloga za svoje postupke, nikada onaj pravi. Možda ga ni sam nije znao. Uostalom, ovako je bolje. Bilo joj je draže da sama, iz prve ruke, sazna kako ide školovanje njenih sinova. Makar morala da pretrpi bojazan da će čuti i ono što nikako ne bi želela. Ako bi neki od sinova nešto zabrljao, to bi značilo da je zakazala, da svoj majčinski posao nije uradila kako valja. A držala je svojom obavezom, prema sebi više nego prema drugima, da sve što joj povereno odradi valjano, onako kako doliči. Mrzela je ošljarenje.
Na sastanku su prevladavale žene, bilo je svega par očeva. Muškarci su takvi. Izvlače se kad godu mogu. Poseju seme i time je, što se njih tiče, uglavnom obavljen sav posao. Dalje ih baše briga. Beskorisne kukavice. Uputnije da uopšte ne računaš na njih, ostaviće te na cedilu kad god zagusti.
Vlatka se nikada nije zanosila prinčevima na belom konju, niti žapcima koje će svojim poljupcem pretvoriti u prekrasne prinčeve. Ni prinčevima koji će je, usnulu, probuditi, niti onima koji će je odvesti čarobnim kočijama. Želela je čoveka sa kojim će podeliti teret života, koračaće rame uz rame, uvek će moći da se oslone jedno na drugo. Tražila je, čekala takvog čoveka. Nije ga bilo, susretala je sve same gnjide, izvlakače, slabiće, krivinaše, izdaće te kada god ti zatrebaju. Onda joj je čekanje dojadilo. Tako se obrela u braku, sa čovekom koji se slučajno našao pri ruci kada je konačno zaključila da su pravi muškarci ionako izumrla vrsta pa da je onda sasvim svejedno, jedan kao i drugi, dece, nažalost, bez njih nema, a htela je decu, da ih podigne, odgaji onako kako treba. Čuvala se da ne upadne u zamku, u koju upadaju mnoge žene i mnogi muškarci, da, mahnuvši čarobnim štapićem, slučaj preobražavaju u izbor i da osobi sa kojom žive pridaju vrline kojih nema, kako bi se opravdali.
Sve je prošlo u redu, Prle nije bio ni spomenut. Nije bio ni pohvaljen, ni pokuđen. Za školu, sasvim dovoljno. Nije zahtevala od sinova da blistaju, kako bi ona zablistala. Nije ih doživljavala kao trkače koji za nju osvajaju prva mesta.
Pročitajte