До кафића се пењем и од кафића спуштам пролазећи поред трафоа. Иако бих могао и да заоколим.
„Правилно“,
одобрава Дустабанлија. „Трафо не треба запостављати. Могао би да се увреди. Ако
се увреди, могао би да се наједи. Ако се наједи, могао би да науди. Осетљив је
као дете. Љути га када му не поклањају пажњу. Е, сад ћу да вам покажем вашег
бога, помисли. А онда помисао спроведе у дело. Што науми, то и учини. Може му
се.“
А ја, шта је с мојим наумима? И мојим делима?
„Шта
знаш, можда ти једном трафо и раскрили своје двери и позове те – уђи, човече,
уђи! И ти уђеш. А кад уђеш...“
Дустабанлија
затвара очи као да би да сагледа шта се збива унутар трафоа.
„Него,
тебе нешто мучи, зрачи то из тебе. Истреси то што ти је на души, да те не
угуши.“
„Топлане“, кажем.
„Топлане,
ха, ха, ха“, смеје се Дустабанлија. „Ха, ха, ха!“
