По угловима, тискају се тајне.
„Питаш се зашто си овде? Наравно да се питаш. Не знам, ниси стигао са упутством за употребу. Сазнаћеш када за то дође време. Заклела се земља рају да се тајне све дознају, тако се каже. Зовем се Турудија.“
Пружа ми руку. Шака му је шљакерски храпава.
„Ништа није онако како изгледа да јесте, понекад је супротно, понекад је другачије“, каже.
Надам се да није насилан. Или да није добио задатак да ме... Преживећу ваљда некако ову ноћ.
Турудија се нехајно, домаћински, испружио на једном од кревета.
„Уклопићемо се некако нас двојица.“
Хоћемо ли се, током ноћи, смењивати на стражи, као у војсци? Турудија то ничим не наговештава.
Излазим у нестварно густи мрак.
(РАЗЛОГ – техно бурлеска о мрежама и људима)
