петак, 29. август 2025.

Истраживање свакодневице

Ватирано вече.
Прозори. Слепи. Сјактави.
Иза прозора људи.
У људима?
Бес? Стрепња? Страх? Нада? Умор? Очајање? Туга? Радост? Страст?
Намере, циљеви, планови, жеље, жудње.
Како почињу јутра људима иза прозора? Како се пробијају кроз дане? Како им протичу ноћи?
Заређати од стана до стана. Добро јутро, добар дан, добро вече. Центар за истраживање свакодневице. Да ли бисте били љубазни?... Неколико питања...

Да ли би хтели, да ли би умели да одговоре?
А ја? Да ли бих знао да препричам своје дане, исприповедам своје ноћи, представим своја јутра, поделим своје снове?
Живот је неухватљив. Смрт недохватљива.
„Желим да уђем у животе непознатих људи“, поверавам се Даворјанки. „Да видим чега у тим животима има.“
„А ако нема ничега?“
„Могао бих да заређам од спрата до спрата било ког солитера. Да се, рецимо, представим као учесник истраживања које се бави дневним рутинама становништва. Не би то изазвало сумњу, слична истраживања се сигурно раде. Или би се бар могла радити.“
„Раде се свакаква истраживања.“
„Поставио бих силу питања. Како им пролазе дани, како проводе ноћи. Шта доручкују, ужинају, ручају, вечерају. Шта пију. Куда иду. С ким живе. С ким се друже. Како зарађују. С ким се слажу. С ким свађају. Шта воле. Шта мрзе. Кроз каква расположења пролазе. Каква их осећања обузимају. Чега се боје, шта желе, чему се радују. Како се рву са собом, како носе са другима. И све остало што је важно знати.“
„Мислиш ли да би те ико удостојио свих тих одговора? Верујеш да би те ико пустио у стан?“
„Као истраживача би. Људи не пропуштају прилику за исповест.“
„Можеш ли људе да сабијеш у упитник?“
„Зашто не? Не ради ли се стално тако?“
„Шта би с одговорима, и да их добијеш? Обрадио их, направио презентацију?“
„Није ствар у презентацији. Хтео бих да уђем у туђу кожу. Несносно је непрекидно живети у својој. Изнури то човека.“