Јецала су црквена звона у светлом, прозрачном јутру. О Бого мој, о Бого мој.
Са истока
зора руди, са зором се нада буди, дан победе сада свиће, свет слободан читав биће,
певушио је неко у Јаблановој глави, никако да умукне. Кушуј тамо већ једном, залуд
му је Јаблан добацивао. Глас је био упоран и веома добро расположен. Како и не би
био, хитао је на параду. Сусрет са војном силом оставиће га без даха. Стопљен са
мноштвом, осетиће се неуништивим.
На дан параде отац је доживљавао чудесан преображај. Тада би мргодно закерање и зановетање замењивао празничним, распеваним расположењем, исто онако као што је из свакодневног одела ускакао у свечано, оно за свадбе и погребе. Било је то више од отужне маскараде. Отац је заиста постајао неко други.
На параде
се ишло чопоративно, није било шансе да се Јаблан извуче, иако му је сва та гунгула
била мрска. Притешњен, слушао је увек исте, безброј пута поновљене фразе, пратио
једноличне колоне, униформе, возила, оружја. Хтео не хтео, морао је да покуса своју
порцију историје. Из историје се још нико није извукао, рекао би Душан Силни. То
је оброк који се не прескаче.
„Друг Тито
је кловн“, кликнуо је једном Јаблан одушевљено, опчињен маршалом у униформи. Био
је тада још шврћа. Необично му се допадала та униформа. Кад би и њему хтели да сашију
једну такву. Никада неће заборавити ледени ужас који се око њега стегао. А није
желео ништа зло. Желео је само да и он похвали човека кога су сви око њега обожавали.
Шта је једном детету драже од кловна? Био је то један од мноштва неспоразума који
ће га пратити читавог живота. Већи су изгледи да те криво схвате него да те исправно
разумеју. Далеко већи. Однос је један према десет. Или још горе.
Искусио је
како изгледа када дирнеш у табу. Био је истовремено преплашен, скоро одузет од страха,
али и потајно поносан на моћ да запањи, ужасне све око себе. Било је то привлачно
и, пец, пец, опасно. Као када принесеш руку ватри. То искуство је наставило да га
изазива. Нешто га је терало да чачка мечку. Да дарне у недопустиво. У оно што се
не сме рећи, помислити, учинити. У оно што га је опкољавало са свих страна, као
невидљиви зидови са којима се непрекидно судараш. Не дају ти ни да се размахнеш,
ни да пружиш корак. Притискају ти мозак.
Из романа Приказа
