Ових дана, много се прича о метроу.
Постоје, међутим, далеко примеренији облици градског саобраћаја. Као што је наведено у Беспосличарима:
"Хучи и бучи унезверена бујица аутобуса, камиона, аутомобила. Промакне небом и по који авион. А летећих ћилима – нигде. Ни на метлама нико не јаше. Ипак, има ли погоднијег возила од летећег ћилима или летеће метле? Не загађују околину, не закрчују улице. Метлу можеш да паркираш где год ти се прохте, заузима тек сићушан део драгоценог, све оскуднијег простора. И с летећег ћилима и с метле се пружа леп поглед одозго, а ваздух ти нежно милује лице.
Зна то и професор физике у пензији који се запутио у Завод
за патенте да региструје свој изум – метлолет. И то у оба облика: женском и
мушком. Није далеко дан када ће брундати у месту све што се још којекако котрља
градом јер нико неће моћи да се помери ни за милиметар. Саобраћајни колапс ће
му утерати у џеп силне тантијеме. Професор ће од зараде купити острво. На
острву ће подићи замак. Са дебелим зидинама. И пушкарницама. Па чик нека неко
проба да га узнемири."
Додајмо томе да нема тискања у затвореном простору, ето и најпозданијег против-пандемијског учиника.
