Sudbinski muškarac Sofkinog života nije ni njen svekar, ni muž-dete. Taj muškarac je njen otac, efendi Mita koji triput iz osnova menja njen život. Prvi put kad odlazi u Tursku i napušta Sofku i majku. Drugi put kada prodaje kuću a, sa kućom, i samu Sofku. Treći put kada dolazi po novac i ruši poredak koji je, u svome novom domu, kao gospodarica, uspostavila, srozavši je na nivo kupljene stvari.
Bori Stankoviću je zamerana treća pojava efendi Mite, kao neverovatna. Neopravdano, naravno. Nijedan roman ne funkcioniše po nekakvoj spoljnoj verovatnoći već po unutrašnjoj nužnosti.
Efendi Mita se pojavio, jer se morao pojaviti. A morao se pojaviti da bi skršio Sofku, u njenoj uznositosti, to je gvozdeni zakon tragičnog modusa. Sofka je tragična upravo zato što je uznosita. I kao takva, mora da strada. Efendi Mita je tu samo sredstvo.
I njen autoerotizam je oblik hibrisa. Sofke niko nije dostojan osim nje same.
„Oseti kako počinje sva da se topi od neke sladosti. Čak joj i usta slatka. Svaki čas ih oblizuje. Od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala. I tada već zna da je nastalo, uhvatilo je ono neno ‘dvogubo’, kada oseća: kako nije ona sama, jedna Sofka, već kao da je od dve Sofke. Jedna Sofka je sama ona, a druga Sofka je izvan nje, tu, oko nje. I onda ona druga počine da je teši, tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva čekala kada će doći noć, kada će leći, i onda, osećajući se sasvim sama, u postelji, moći se sva predavati toj drugoj Sofki. Tada oseća kako je ova duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u skut, i znajući za Sofkine najtananije, najslađe i najluđe želje, čežnje, strasti, grli je tako silno da Sofka kroza san oseća kako joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima, čisto puca.“
Sofka, u svojoj uznositosti, ne može biti podređena, zato joj je dato, da makar privremeno zagospodari novim domom i mužem-detetom, kojim upravlja i koga oblikuje po sopstvenoj volji:
„Što god bi mu naredila, on bi učinio, i to radosno, sav srećan zbog toga što mu ona naređuje i što govori s njim. Nikada, već samo kad bi ga Sofka pozvala, ako bi prišao k njoj. S njime je ona mogla da radi što god hoće. Koliko bi ga puta, iz jutra, kad hoće iz sobe da iziđe, ona natrag sebi pozivala. I videći kako nije lepo opasao pojas, nije se dobro zakopčao, počela bi ga sama doterivati, i to više iz sažaljenja.
On joj predao ključeve od sanduka sa novcima. I to joj silom uturio, moleći je da ih čuva kod sebe, iz straha da bilo on, bilo mati, kako su spleteni, ne zaborave ih gde i izgube. Svaki dobiveni novac od hanova njoj bi predavao, da ona tamo u kovčeg metne međ ostali. Tako isto, kad je trebalo nešto plaćati, od nje je tražio. I to ne on sam ključeve da uzme, otvori sanduk i vadi iz kesa, nego da mu ona dâ, ona izbroji koliko treba.
Tako i svekrva celu kuću ostavila njoj, i ambarova, i podrume. Pa čak i za one stvari sasvim seljačke, sasvim Sofki neznane i nepotrebne, i za njih nije htela da zna ni gde su. I kada bi koja komšika došla da potraži na poslugu kakvu stvar, za koju je samo ona, svekrva, znala kako izgleda i gde može biti, ipak bi je ova odbijala i upućivala njoj, Sofki.“
„A najviše je utvrđivalo u tom predosećanju da će ga zaista zavoleti ne to što je bivao sve izrazitiji i puniji one muške, jake snage, nego što je s dana na dan sve više postajao njen, sasvim njen, ne neki drugi, strani Tomča, sin gazda-Markov, nego njen Tomča, kao neko njeno čedo, delo njenih ruku, kao da ga ona rodila, ona odnegovala. A u stvari to je i bilo. Jer ona ga je gotovo i naučila kako da se nosi, kako opasuje, čak i kako da govori, da se pozdravlja i ponaša. Nikada iz njene sobe nije smeo izići neočešljan, neumiven čak ni nenamirisan. I onda njena će zasluga biti, ako on ustraje ovako kako je počeo, sasvim se razvije, prolepša, i postane istinski dobar, viđen i čuven. Sve će to njeno biti, kao što je ovo sada njeno; jer je on već lep, čist i čak raskošno odeven. Pa njeno je i ono što on već sada (a kakav li će biti tek docnije kada sasvim postane čovek), čim je pogleda, stane do nje, ne zna šta će od sreće i radosti. Odmah tada njegove crne oči tako široko i toplo počnu da sjaje, i, već drhteći od strasti za njom, za njenim toplim, jedrim telom, unosi se u nju i samo je pita: – ‘A, Sofke?’ unapred srećan što će moći odmah da joj učini što mu bude htela narediti.“
„Tomča sasvim je njen. Ni o čemu drugom ne zna do samo o njoj, Sofki. Jer sve što je do sada doznao i osetio, to je samo od nje. I sada već ovako malo odraslim ona je mogla sve svoje želje zadovoljavati, čak i najluđe, one devojačke! A ko zna tek docnije kako će biti, kada on sasvim poraste, ojača, postane čovek, i kada se budu kod njega počele razbuktavati njegove lične želje, strasti, ludosti. Ovako izučen od nje, kako li će je tek tada sam grliti, ljubiti!...“
Naravno, to nije moglo da ostane tako. Hibris mora biti kažnjen, gordost slomljena. Zato je Sofka morala biti svedena na stvar:
„Jer, posle ovoga, za Sofku sve se svršavalo. Ništa više nije pomagalo. Sve je propadalo. Ona je sasvim propadala, umirala. Nje, Sofke, one Sofke nestajalo je. Posle ovih para, kupovine, ona je u Tomčinim očima postajala druga, obična, neka stvar, koja se, kao svaka stvar, može novcem kupiti.“
To je, jednostavno, unutrašnja nužnost tragičnog modusa.
Bori Stankoviću je zamerana treća pojava efendi Mite, kao neverovatna. Neopravdano, naravno. Nijedan roman ne funkcioniše po nekakvoj spoljnoj verovatnoći već po unutrašnjoj nužnosti.
Efendi Mita se pojavio, jer se morao pojaviti. A morao se pojaviti da bi skršio Sofku, u njenoj uznositosti, to je gvozdeni zakon tragičnog modusa. Sofka je tragična upravo zato što je uznosita. I kao takva, mora da strada. Efendi Mita je tu samo sredstvo.
I njen autoerotizam je oblik hibrisa. Sofke niko nije dostojan osim nje same.
„Oseti kako počinje sva da se topi od neke sladosti. Čak joj i usta slatka. Svaki čas ih oblizuje. Od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala. I tada već zna da je nastalo, uhvatilo je ono neno ‘dvogubo’, kada oseća: kako nije ona sama, jedna Sofka, već kao da je od dve Sofke. Jedna Sofka je sama ona, a druga Sofka je izvan nje, tu, oko nje. I onda ona druga počine da je teši, tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva čekala kada će doći noć, kada će leći, i onda, osećajući se sasvim sama, u postelji, moći se sva predavati toj drugoj Sofki. Tada oseća kako je ova duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u skut, i znajući za Sofkine najtananije, najslađe i najluđe želje, čežnje, strasti, grli je tako silno da Sofka kroza san oseća kako joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima, čisto puca.“
Sofka, u svojoj uznositosti, ne može biti podređena, zato joj je dato, da makar privremeno zagospodari novim domom i mužem-detetom, kojim upravlja i koga oblikuje po sopstvenoj volji:
„Što god bi mu naredila, on bi učinio, i to radosno, sav srećan zbog toga što mu ona naređuje i što govori s njim. Nikada, već samo kad bi ga Sofka pozvala, ako bi prišao k njoj. S njime je ona mogla da radi što god hoće. Koliko bi ga puta, iz jutra, kad hoće iz sobe da iziđe, ona natrag sebi pozivala. I videći kako nije lepo opasao pojas, nije se dobro zakopčao, počela bi ga sama doterivati, i to više iz sažaljenja.
On joj predao ključeve od sanduka sa novcima. I to joj silom uturio, moleći je da ih čuva kod sebe, iz straha da bilo on, bilo mati, kako su spleteni, ne zaborave ih gde i izgube. Svaki dobiveni novac od hanova njoj bi predavao, da ona tamo u kovčeg metne međ ostali. Tako isto, kad je trebalo nešto plaćati, od nje je tražio. I to ne on sam ključeve da uzme, otvori sanduk i vadi iz kesa, nego da mu ona dâ, ona izbroji koliko treba.
Tako i svekrva celu kuću ostavila njoj, i ambarova, i podrume. Pa čak i za one stvari sasvim seljačke, sasvim Sofki neznane i nepotrebne, i za njih nije htela da zna ni gde su. I kada bi koja komšika došla da potraži na poslugu kakvu stvar, za koju je samo ona, svekrva, znala kako izgleda i gde može biti, ipak bi je ova odbijala i upućivala njoj, Sofki.“
„A najviše je utvrđivalo u tom predosećanju da će ga zaista zavoleti ne to što je bivao sve izrazitiji i puniji one muške, jake snage, nego što je s dana na dan sve više postajao njen, sasvim njen, ne neki drugi, strani Tomča, sin gazda-Markov, nego njen Tomča, kao neko njeno čedo, delo njenih ruku, kao da ga ona rodila, ona odnegovala. A u stvari to je i bilo. Jer ona ga je gotovo i naučila kako da se nosi, kako opasuje, čak i kako da govori, da se pozdravlja i ponaša. Nikada iz njene sobe nije smeo izići neočešljan, neumiven čak ni nenamirisan. I onda njena će zasluga biti, ako on ustraje ovako kako je počeo, sasvim se razvije, prolepša, i postane istinski dobar, viđen i čuven. Sve će to njeno biti, kao što je ovo sada njeno; jer je on već lep, čist i čak raskošno odeven. Pa njeno je i ono što on već sada (a kakav li će biti tek docnije kada sasvim postane čovek), čim je pogleda, stane do nje, ne zna šta će od sreće i radosti. Odmah tada njegove crne oči tako široko i toplo počnu da sjaje, i, već drhteći od strasti za njom, za njenim toplim, jedrim telom, unosi se u nju i samo je pita: – ‘A, Sofke?’ unapred srećan što će moći odmah da joj učini što mu bude htela narediti.“
„Tomča sasvim je njen. Ni o čemu drugom ne zna do samo o njoj, Sofki. Jer sve što je do sada doznao i osetio, to je samo od nje. I sada već ovako malo odraslim ona je mogla sve svoje želje zadovoljavati, čak i najluđe, one devojačke! A ko zna tek docnije kako će biti, kada on sasvim poraste, ojača, postane čovek, i kada se budu kod njega počele razbuktavati njegove lične želje, strasti, ludosti. Ovako izučen od nje, kako li će je tek tada sam grliti, ljubiti!...“
Naravno, to nije moglo da ostane tako. Hibris mora biti kažnjen, gordost slomljena. Zato je Sofka morala biti svedena na stvar:
„Jer, posle ovoga, za Sofku sve se svršavalo. Ništa više nije pomagalo. Sve je propadalo. Ona je sasvim propadala, umirala. Nje, Sofke, one Sofke nestajalo je. Posle ovih para, kupovine, ona je u Tomčinim očima postajala druga, obična, neka stvar, koja se, kao svaka stvar, može novcem kupiti.“
To je, jednostavno, unutrašnja nužnost tragičnog modusa.
