Po običaju, Sekretarijat za kulturu grada Beograda se, i ove godine, razvlačio skoro 4 meseca pre nego što se udostojio da obelodani listu projekata u kulturi koji će ove godine biti finansirani iz gradskog budžeta. I to, naravno, bez iznosa. Književni i umetnički časopisi su sasvim izostavljeni, tako da je grad Beograd jedina lokalna samouprava u Srbiji koja ne finansira časopise sa svoje teritorije. I ovog puta su zaobiđene neke značajne manifestacije. Kao što je, recimo, Bunt. Zbog nezgodnog naziva? Ili ko zna zbog čega.
O izabranim projektima su odlučivale (ili će pre biti, suodlučivale vazda poslušne komisije) a iznosima će odlučivati gradonačelnik, sekretar za kulturu ili već neki tamo gradski andrak. Koliko će para biti izdvojeno i koliko kome dodeljeno, ne zna se. Kad će to biti, ne zna se. Kada će, neki sitniš, naravno, biti uplaćen, takođe se ne zna. A vreme prolazi, programi se odvijaju, život ne može da čeka da se grad Beograd smiluje. Radi se, dakle, na Božju veresiju.
I tako iz godine u godinu. Problem je sistemski i ima više nivoa:
1. Izdvojena sredstva su daleko od dovoljnih za odvijanje kulturnog života u metropoli koja bi, još, da bude i Evropska prestonica kulture. Tačnije, sredstva su mizerna a skomračenje nedopustivo.
2. Finansiranje je kratkoročno, jednogodišnje i, kao takvo, nesaglasno sa prirodom programa u kulturi. Kultura ne može živeti od danas do sutra.
3. Izbor komisija je mutan, same komisije veoma često nedovoljno ili sasvim neupućene u oblasti o kojima odlučuju, pristrasne, ponekad i zlonamerne. Uglavnom previše poslušne.
4. Besmislen je princip odlučivanja po kome komisije biraju projetke a neki gradski andrak razrezuje pare po nekom svom nahođenju.
5. Čitav postupak se prekomerno razvlači i nedopustivo kasni. Za iole ozbiljno planiranje se najdalje krajem prethodne godine mora znati budžet kojim raspolažete, a početkom godine novac mora biti na raspolaganju.
6. Grad Beograd nema pravo da se pretvara kao da u njemu ne izlaze nikakvih časopisi.
Kultura u Beogradu i Srbiji opstaje ne zbog podrške države (na lokalnom ili globalnom nivou, svejedno) već uprkos nemaru te iste države a isključivo zahvaljujući upornosti onih koji je stvaraju.
Neophodna nam je ozbiljna promena načina finansiranja kulture, i na nivou grada Beograda i na nivou republike. Kao što je neophodno da se u kulturu uloži daleko ozbiljniji novac od onih mrvica koje joj se bacaju.
Država funkcioniše po činovnicima omiljenoj inerciji i, naravno, neće ništa promeniti ako je ozbiljno ne pritisnemo.
Imaju li umetnici i umetnička udruženja snage za to? Imaju li, makar, volje da pokušaju?
O izabranim projektima su odlučivale (ili će pre biti, suodlučivale vazda poslušne komisije) a iznosima će odlučivati gradonačelnik, sekretar za kulturu ili već neki tamo gradski andrak. Koliko će para biti izdvojeno i koliko kome dodeljeno, ne zna se. Kad će to biti, ne zna se. Kada će, neki sitniš, naravno, biti uplaćen, takođe se ne zna. A vreme prolazi, programi se odvijaju, život ne može da čeka da se grad Beograd smiluje. Radi se, dakle, na Božju veresiju.
I tako iz godine u godinu. Problem je sistemski i ima više nivoa:
1. Izdvojena sredstva su daleko od dovoljnih za odvijanje kulturnog života u metropoli koja bi, još, da bude i Evropska prestonica kulture. Tačnije, sredstva su mizerna a skomračenje nedopustivo.
2. Finansiranje je kratkoročno, jednogodišnje i, kao takvo, nesaglasno sa prirodom programa u kulturi. Kultura ne može živeti od danas do sutra.
3. Izbor komisija je mutan, same komisije veoma često nedovoljno ili sasvim neupućene u oblasti o kojima odlučuju, pristrasne, ponekad i zlonamerne. Uglavnom previše poslušne.
4. Besmislen je princip odlučivanja po kome komisije biraju projetke a neki gradski andrak razrezuje pare po nekom svom nahođenju.
5. Čitav postupak se prekomerno razvlači i nedopustivo kasni. Za iole ozbiljno planiranje se najdalje krajem prethodne godine mora znati budžet kojim raspolažete, a početkom godine novac mora biti na raspolaganju.
6. Grad Beograd nema pravo da se pretvara kao da u njemu ne izlaze nikakvih časopisi.
Kultura u Beogradu i Srbiji opstaje ne zbog podrške države (na lokalnom ili globalnom nivou, svejedno) već uprkos nemaru te iste države a isključivo zahvaljujući upornosti onih koji je stvaraju.
Neophodna nam je ozbiljna promena načina finansiranja kulture, i na nivou grada Beograda i na nivou republike. Kao što je neophodno da se u kulturu uloži daleko ozbiljniji novac od onih mrvica koje joj se bacaju.
Država funkcioniše po činovnicima omiljenoj inerciji i, naravno, neće ništa promeniti ako je ozbiljno ne pritisnemo.
Imaju li umetnici i umetnička udruženja snage za to? Imaju li, makar, volje da pokušaju?
