Štrajk u prosveti je okončan, a da se nije postiglo ništa opipljivo.
Zašto?
Ovom zašto prethodi jedno šta.
Šta je moć štrajkača?
Jasno – šteta koju, svojim činjenjen ili nečinjenjem, mogu naneti poslodavcu. Poslodavac čini ustupke samo onda kada je na njih primoran, u strahu od gubitka.
Poslodavac je u ovom slučaju država, koju zastupa trenutna vlast.
Šta bi ovde mogla biti poslodavčeva šteta, kada mu zarade ionako nema? Čak mu dođe i jeftinije da škole ne rade.
Šteta bi mogla biti samo politička jer bi vlast pokazala da nije u stanju da ispuni jednu svoju važnu društvenu obavezu – da obezbedi javno obrazovanje.
Šta, međutim, ako trenutnu vlast, kao zastupnika države, javno obrazovanje ni najmanje ne zanima? Kao ni javna sfera uopšte?
Šta ako javno obrazovanje vidi samo kao suvišan rashod u budžetu, koji treba svesti na najmanju moguću meru?
U tom slučaju može da, uz pritiske i pretnje, a bez preteranog uzbuđenja, sačeka da se štrajkačka energija istroši. Što se i dogodilo. Kroz sporazum bez ikakvih postignuća, sindikati su spasavali obraz, nevešto prikrivajući poraz.
Štrajku je nedostajala politička poenta da bi bio zbilja ubojit i zaista uznemirio poslodavca, tačnije, njegovog zastupnika, ukazivanjem na sraman odnos vlasti prema javnoj sferi i njenu nesposobnost da ispunu svoju obavezu prema javnom obrazovanju.
Zašto?
Ovom zašto prethodi jedno šta.
Šta je moć štrajkača?
Jasno – šteta koju, svojim činjenjen ili nečinjenjem, mogu naneti poslodavcu. Poslodavac čini ustupke samo onda kada je na njih primoran, u strahu od gubitka.
Poslodavac je u ovom slučaju država, koju zastupa trenutna vlast.
Šta bi ovde mogla biti poslodavčeva šteta, kada mu zarade ionako nema? Čak mu dođe i jeftinije da škole ne rade.
Šteta bi mogla biti samo politička jer bi vlast pokazala da nije u stanju da ispuni jednu svoju važnu društvenu obavezu – da obezbedi javno obrazovanje.
Šta, međutim, ako trenutnu vlast, kao zastupnika države, javno obrazovanje ni najmanje ne zanima? Kao ni javna sfera uopšte?
Šta ako javno obrazovanje vidi samo kao suvišan rashod u budžetu, koji treba svesti na najmanju moguću meru?
U tom slučaju može da, uz pritiske i pretnje, a bez preteranog uzbuđenja, sačeka da se štrajkačka energija istroši. Što se i dogodilo. Kroz sporazum bez ikakvih postignuća, sindikati su spasavali obraz, nevešto prikrivajući poraz.
Štrajku je nedostajala politička poenta da bi bio zbilja ubojit i zaista uznemirio poslodavca, tačnije, njegovog zastupnika, ukazivanjem na sraman odnos vlasti prema javnoj sferi i njenu nesposobnost da ispunu svoju obavezu prema javnom obrazovanju.
