Pokušah danas da, u svojstvu samostalnog umetnika, overim zdravstvenu knjižicu. Pokazaće se da to nije nimalo jednostavna operacija.
Posle dužeg čekanja u nadležnoj filijali, tutnuh knjižicu i ličnu kartu šalteruši vulgaris, dijagnostifikovan šalterski sadizam trećeg stepena, kroz ono prozorče kroz koje ova po okolinu opasna vrsta opšti sa nešalterskim svetom.
Šaltersko stvorenje preteći zareža:
– Uverenje!
Izvih obrve u čudu. Nikakvo uverenje mi nikada nije traženo.
– Uverenje Poreske uprave da ne dugujete za doprinose!
Pokušah da gospodarici pečata protumačim da nikakvo uverenje nikada nije ni traženo ni potrebno jer umetnička udruženja obaveštavaju nadležne filijale zdravstvenog osiguranja o uplaćenim doprinosima za svoje članove.
Bez uspeha, naravno.
Šalteruša vulgaris uze da mi čita nekakvu birokratsku papazjaniju po kojoj se izvesne kategorije, zaboravih koje, imaju prvo propustiti kroz šake poreznika, pa se tek onda, ako prežive, eventualno mogu nadati overenoj zdravstvenoj knjižici.
Imena stvorenju ne znam, šalteruše vulgaris ne nose identifikacione kartice, valjda zato što deluju u ime bezlične, birokratske sile.
– Zar ne možete da proverite u sistemu? – pokušah da bacim e-upravu kao adut, što stvorenje dovede do vrhunska birokratskog besa.
– Za sve primedbe, šef, soba 5 – odbrusi ledeno.
Sobu 5, naravno, nisam pohodio. Iz iskustva znam da je šefove teško ili nemoguće navatati, što da gubim dodatno vreme. A ako se i navataju, od njih nikakve vajde nema.
Sada mi ostaje da idem prvo poreznicima, da popunim zahteva, pa da sačekam, pa da dođem po uverenje, pa da sa istim posetim filijalu zdravstvenog osiguranja, pa da na svakom od tih mesta sačekam, i da se nadam da birokratska neman u međuvremenu nije izmislila neki novi zahtev, neki novi uslov.
A e-uprava? – pitaćete.
Ništa od toga, kod nas je i e-uprava, kao i sve drugo, šarena, da ne kažem e-laža.
Šalteruša vulgaris je, međutim, stvarnost.
Posle dužeg čekanja u nadležnoj filijali, tutnuh knjižicu i ličnu kartu šalteruši vulgaris, dijagnostifikovan šalterski sadizam trećeg stepena, kroz ono prozorče kroz koje ova po okolinu opasna vrsta opšti sa nešalterskim svetom.
Šaltersko stvorenje preteći zareža:
– Uverenje!
Izvih obrve u čudu. Nikakvo uverenje mi nikada nije traženo.
– Uverenje Poreske uprave da ne dugujete za doprinose!
Pokušah da gospodarici pečata protumačim da nikakvo uverenje nikada nije ni traženo ni potrebno jer umetnička udruženja obaveštavaju nadležne filijale zdravstvenog osiguranja o uplaćenim doprinosima za svoje članove.
Bez uspeha, naravno.
Šalteruša vulgaris uze da mi čita nekakvu birokratsku papazjaniju po kojoj se izvesne kategorije, zaboravih koje, imaju prvo propustiti kroz šake poreznika, pa se tek onda, ako prežive, eventualno mogu nadati overenoj zdravstvenoj knjižici.
Imena stvorenju ne znam, šalteruše vulgaris ne nose identifikacione kartice, valjda zato što deluju u ime bezlične, birokratske sile.
– Zar ne možete da proverite u sistemu? – pokušah da bacim e-upravu kao adut, što stvorenje dovede do vrhunska birokratskog besa.
– Za sve primedbe, šef, soba 5 – odbrusi ledeno.
Sobu 5, naravno, nisam pohodio. Iz iskustva znam da je šefove teško ili nemoguće navatati, što da gubim dodatno vreme. A ako se i navataju, od njih nikakve vajde nema.
Sada mi ostaje da idem prvo poreznicima, da popunim zahteva, pa da sačekam, pa da dođem po uverenje, pa da sa istim posetim filijalu zdravstvenog osiguranja, pa da na svakom od tih mesta sačekam, i da se nadam da birokratska neman u međuvremenu nije izmislila neki novi zahtev, neki novi uslov.
A e-uprava? – pitaćete.
Ništa od toga, kod nas je i e-uprava, kao i sve drugo, šarena, da ne kažem e-laža.
Šalteruša vulgaris je, međutim, stvarnost.
