Elektronski mediji su iz osnova izmenili pojam publike. Publika nisu više samo neposredno prisutni, ovde i sada, već i oni koji se nalaze bilo gde, a mogu se priključiti bilo kad.
Već su radio i, još radikalnije, televizija učinili fizičko prisustvo na nekom mestu tek zanemarljivim delom opšteg prisustva. Šta znače hiljade ili desetine hiljada na nekom stadionu prema milionima, pa i stotinama miliona televizijskih gledalaca širom sveta?
Šta je doneo internet? Učinio je prenose dostupnim svakom ko može da se konektuje, i to ne po nekom unapred pripremljenom rasporedu (programskoj šemi) i tako medijskim kućama oduzeo emiterski monopol.
Svako može da upriliči svoj događaj i postavi ga na globalnu mrežu. Kao što svako može da mu pristupi odakle god želi i kada mu to najviše odgovara.
Razlika između neposrednog i odsutnog prisustva je, ipak, ostala suštinska. Neposredno prisutni su očevici. Vide svojim, ne tuđim, medijski posredovanim i priređenim pogledom.
Njihovo iskustvo je potpuno, ne svedeno na dva čula: vida i sluha. Dele energiju događaja, mesta, drugih ljudi, ili se toj energiji odupiru.
Oni su i (sa)učesnici, akteri zajedničkog zbivanja. Uzmimo navijače na nekoj utakmici, ili publiku na književnim tribinama koja postavlja pitanja ili sadejstvuje na neki drugi način, makar mimikom ili pogledom.
To nijedan medij ne može da zameni. Pa ni internet.
Mogućnosti koje nam pruža globalna mreža su, naravno, veoma korisne ali prvenstveno za ono propušteno, za ono čemu, iz različitih razloga, nismo mogli da prisustvujemo. Ili za ono čega želimo da se podsetimo. Ili za ono što bismo da potanko, u više navrata, razmotrimo.
Iskustvo samog događaja je, međutim, neponovljivo i ničim se ne može zameniti.
Već su radio i, još radikalnije, televizija učinili fizičko prisustvo na nekom mestu tek zanemarljivim delom opšteg prisustva. Šta znače hiljade ili desetine hiljada na nekom stadionu prema milionima, pa i stotinama miliona televizijskih gledalaca širom sveta?
Šta je doneo internet? Učinio je prenose dostupnim svakom ko može da se konektuje, i to ne po nekom unapred pripremljenom rasporedu (programskoj šemi) i tako medijskim kućama oduzeo emiterski monopol.
Svako može da upriliči svoj događaj i postavi ga na globalnu mrežu. Kao što svako može da mu pristupi odakle god želi i kada mu to najviše odgovara.
Razlika između neposrednog i odsutnog prisustva je, ipak, ostala suštinska. Neposredno prisutni su očevici. Vide svojim, ne tuđim, medijski posredovanim i priređenim pogledom.
Njihovo iskustvo je potpuno, ne svedeno na dva čula: vida i sluha. Dele energiju događaja, mesta, drugih ljudi, ili se toj energiji odupiru.
Oni su i (sa)učesnici, akteri zajedničkog zbivanja. Uzmimo navijače na nekoj utakmici, ili publiku na književnim tribinama koja postavlja pitanja ili sadejstvuje na neki drugi način, makar mimikom ili pogledom.
To nijedan medij ne može da zameni. Pa ni internet.
Mogućnosti koje nam pruža globalna mreža su, naravno, veoma korisne ali prvenstveno za ono propušteno, za ono čemu, iz različitih razloga, nismo mogli da prisustvujemo. Ili za ono čega želimo da se podsetimo. Ili za ono što bismo da potanko, u više navrata, razmotrimo.
Iskustvo samog događaja je, međutim, neponovljivo i ničim se ne može zameniti.
