Objavljeno u Književnom magazinu broj 136-137
Dragi gospodine Pekiću,
Usudih se da vam se, nepozvan, obratim i izvestim vas, na svoju ruku, šta se ovde dole sa nama i oko nas zbiva. Nadam se da nećete zameriti.
Da vas odmah obradujem, u demokratiju smo zagazili duboko, došla nam je do grla. Nastavimo li tako dalje, a sva je prilika da hoćemo, biće nam je i preko glave. Ako. Sa demokratijom se ne može preterati.
Višestranački pelcer se lepo primio i odlično uspeva – imamo više stranaka nego glasača. Prevazišli smo političke podele, svađamo se i tučemo isključivo oko plena. Na izborima biramo po Vukovim pesmaricama – to isto, samo malo drugačije.
Diktaturu smo svrgli umnožavanjem diktatora, svaka stranka je iznedrila po jednog.
Osvojili smo slobodu govora – svako brblja šta stigne. Nismo više poslušnici, niko neće da čuje šta onaj drugi ima da kaže. Podrazumeva se – ništa pomeno vredno.
Dobili smo, napokon, i slobodne medije. Novine, radio, televizija su se veoma uspešno oslobodili prinude zdravog razuma, kakvog-takvog ukusa, osnovne pristojnosti. Reči kao što su istina i dostojanstvo urednici traže u rečniku stranih reči i izraza. I nikako da ih nađu. Iščilele su.
Boljitak je na tom polju nesumnjiv. I konačan. Povratka na staro nema.
Ispletena je i mreža sviju mreža. Zahvaljujući njoj, daleko smo obavešteniji nego u vaša informatički oskudna vremena. Mada, nešto ne primećujem da smo zbog toga postali pametniji. Pre bih rekao da se dogodilo obrnuto. Toliko smo nakljukani informacijama da jedva dišemo. O varenju nema ni govora.
Ta mreža vam je nekakvo smetlište na koje svako baca šta god mu se prohte. Tu ćemo naći sve, izuzev onog što je zaista važno i vredno.
Sve mi se nešto čini, kako smo se umrežili, još gore smo se zamrsili.
Skolila nas je reformatorska napast, ne da nam oka da sklopimo. Stalno nas nešto preoblikuju, izlivaju nas u nekakve svoje kalupe, ništa im ne valjamo ovakvi kakvi jesmo. Da bi nas nedugo potom prelivali u druge. Toliko nas često menjaju da sami na sebe ne uspevamo da se priviknemo. Reformatorskog žara niko nije pošteđen. I baba-sera je podvrgnuta odgovarajućim procedurama i procesima, da ne zaostane.
Što se reformatorstva tiče, daleko smo stigli. Imamo već i reformu reformine reforme. A ni reformatori ne mogu da se požale, lepo su se snašli. I zašli.
Već se deceniju i kusur truckamo kroz tranziciju. Reč je rogobatna a ni pojava nije ništa privlačnija. Koliko sam razumeo, znači prelaz iz realno nepostojećeg socijalizma u nadrealno dejstvujući banditizam. Ili tako nešto. Ukoliko nije prelaz iz ničega u ništa.
U svakom slučaju, pređeni smo kako dolikuje.
Tranzicijski put je džombast, stražnjica nam je sva u modricama od silnog truckanja, ali ako. Kada stignemo tamo kuda smo krenuli, biće nam veselije i bolje. Na putu nešto valja i istrpeti. Nije nam prvina. Prošli smo i kroz gore. Dobro, nije baš sasvim izvesno da će, kada tamo dospemo, imati ko da nas primi. A nešto nam se u budućoj zajedničkoj kući mnogo i ne vesele. To nas ne brine. Naša rešenost je nepokolebljiva, znamo kuda smo zapucali a oni tamo, u toj Uniji, neka vide šta će i kako će. I sa sobom i sa nama.
Zaljubljeno zagledani u Brisel, klanjamo se Vašingtonu, zna se ko drži batinu. I ko njome bije. Uzgred namigujemo Moskvi i Pekingu, mogli bi da zatrebaju. Radi smo da se i od njih ogrebemo za koju kintu.
Ratove u komšiluku nismo vodili, ispod časti nam je da se tučemo sa boranijom, pa nismo mogli ni da ih izgubimo. Ali smo zato svojski potprašili NATO silu, ni đeneral Đorđije ne bi imao zamerke. Posle veličanstvene pobede smo, iz čiste velikodušnosti, poraženima predali na upravu deo zemlje. Koliko da ih, sirote, nečim utešimo.
Trenuto živimo u miru sa svima, izuzev sa samima sobom. Ni to nije novina. U ratu – mi protiv nas – nema predaha. Ni mirovnih posrednika.
Sami sebi uvodimo sankcije, sami sebe uništvamo, da drugima prištedimo trud.
Po verskom pitanju, bogu hvala, stojimo izvrsno – popovi su nam sve imućniji.
Srećno su se splele nebeska, podzemna i evropejska Srbija. Rade rame uz rame na zajedničkom poduhvatu – zgrabi šta i koliko možeš. Prionuli, zapeli svojski, dobro im ide. I najzadrtiji evropejac dere po srpski. I najnebeskiji Srbin, sve u patriotskom zanosu, gomila zemaljska blaga. Krimosi su se očas posla prešaltovali u poslovne ljude, dovitljiv je to svet, para je bolja i sigurnija a metodi su isti.
Što su nam Njegovani bogatiji, to su drugi siromašniji. Što je njihova kesa punija, praznija je državna kasa. Ništa čudno. Bez bede nema bogatstva. Na državi je, znali su to Njegovani oduvek, najlakše i najslađe zaraditi multu poradz.
Usavršili su se Njegovani, idu u korak s vremenom. Tuđim parama podižu sopstvene poslovne imperije. Za šaku dinara dobijaju ono što vredi milione. Nameštaju im se svi iole isplativi poslovi. Tako je sa njima oduvek bilo. I tako će, valjda, uvek biti.
Da vam Arsenije, kojim slučajem, prošeta ulicama prestonoga grada, zinuo bi, zapanjen. Takve poduhvate ni u najluđim kućegraditeljskim snovima ne bi uspeo da dočara. Sva ta nadziđavanja, doziđavanja, podziđavanja, uziđavanja, dograđivanja, pregrađivanja, nadgrađivanja, ugrađivanja. Zgrade koje su nikle na zgradama ili se toliko pribile jedna uz drugu da ni zračak sunca nema gde da između njih padne. Ulice koje prolaze kroz kuhinju, prozori priljubljeni uz prozore. I još svakojaka čudesa, rođena iz strasnog zagrljaja podivljale pohlepe i pomućene pameti.
Ne puštajte ga ponovo napolje, preklinjem vas, taj prizor teško da bi mogao da podnese.
Prebrinuli smo ekonomske brige – privredu smo doterali do nepostojanja.
Ne proizvodimo više ništa. Iz čistog obzira. Što da se naš čovek muči kada po svetu ima onih koji to već rade? I onih koji će sve što mu treba da za njega uvezu.
Prodali smo skoro sve što je iko hteo da kupi. Sada se osvrćemo po kući, zveramo po dvorištu, preturamo po podrumu da pronađemo makar još nešto što bi se moglo izneti na pazar pa da se nekako dokoturamo bar do sutrašnjeg dana.
Pružamo dlan gde stignemo. Prosjački sindikati više zemalja su zatražili od svojih vlada da, zbog nelojalne konkurencije, srpskim zvaničnicima zabrane ulaz.
Zadužujemo se i šakom i kapom. Država na krupno, živalj na sitno. Svako prema mogućnostima. Hvatamo se za glavu, zapanjeni, kada ustanovimo da zaduženo valja vraćati. Srljamo u nove dugove, da bismo namirili prethodne. Bankari su izmislili perpetuum mobile, što im više dajemo, to smo im dužniji.
Političke stranke su nam najunosnija preduzeća. Dele pare i poslove, nagrade i priznanja. Mimo njih nema života. Sa njima ga ima još manje. Ko se ustranči, zastranio je. Ko se ne ustranči, nagrabusio je. Pa ti biraj. Dok još možeš. Naime, priprema se zakon po kome će svako novorođenče odmah po prvom plaču biti uvršetno u neku stranku. Da bi sve bilo po pravdi, strankama će pripasti kvota novorođenčadi saobrazna procentima sa prethodnih izbora.
Osim stranaka, kako-tako rade još samo banke, menjačnice i kockarnice, što mu, u krajnjem, izađe na isto.
Pred svake izbore hvatamo lopove. Na iste zaboravljamo čim se glasovi prebroje. Iz praktičnih razloga. Kada bi se pohapsili svi u koje je uprto prstom, ko bi sa kim pravio vladu?
Na književnom planu, međutim, zdušno napredujemo. Imamo više pisaca nego pismenih, više romana nego čitalaca, a pesničke zbirke je nemoguće prebrojati. Raspisao se naš narod, razmahao. Svako nešto škraba, od popova i političara do pevaljki i prostitutki, od džeparoša do džabalebaroša, od vračara do vatrogasaca. Jedino još tapkaroši ne tuku po tastaturi. Izumrli su, u bioskop više niko ne ide.
Tako i treba. Nismo li se borili za stvaralačke slobode?
Uostalom, i tehnički napredak ide na ruku opštenarodnom stvaralačkom poletu. Sa računarima, spisateljski poziv je i fizički manje naporan. Od kucanja više ne otpadaju ruke. Tu su i copy i paste komande, blagoslovene bile, one same su ti dovoljne da očas posla sklepaš tekst kakav god poželiš. Ne moraš više ni da rukopise pakuješ u koverte, nosiš na poštu, plaćaš poštarinu. Samo ih šibneš mejlom. I to ti je to. Ne moraš više ni da se preganjaš patiš sa zaguljenim urednicima, koji sve nešto izvoljevaju i zakeraju, dovoljno je da calneš kintu i štamparska mašina se već dala u pogon.
Istina, niko više ništa ne čita. Spisatelji su pojeli čitaoce. U književička udruženja više i ne primaju one kojima je moguće dokazati da su pročitali makar jednu knjigu.
Izgubili smo svaki ponos, ali smo stekli istoimenu paradu. I to je neki dobitak.
Odrekli smo se kičme, da je, kojim nesrećnim slučajem, ne bismo slomili. Više se čak i ne povijamo. Sada smo masa od koje svako pravi šta mu je volja.
Zlatno runo nismo našli, niti za njime tragamo. Ne tragamo više ni za čim. Digli smo ruke od svega. Ponajpre do sebe samih.
Ne uspinjemo se, iz opreza, tako je najsigurnije da se nećemo sunovratiti.
Muvamo se okolo, ne znajući šta bismo sa sobom. Teši još jedino da drugi valjda znaju šta će sa nama.
Još uvek trajemo i pretrajavamo. Guramo nekako, a dokle ćemo, ne zna se.
Tako vam je to sa nama, dragi gospodine.
Ne znam da li ste i vi gore umreženi i imate li elektronsku adresu. Na pošti mi pismo za nebesko odredište ni uz doplatnu markicu neće primiti. U golubove se ne uzdam. Naročito otkad nas je izradio onaj koji se predstavljao kao ptica mira.
Zato vam ovaj izveštaj šaljem u mislima. Pa, ako stigne, stigne. Ako ne, nikom ništa.
Dragi gospodine Pekiću,
Usudih se da vam se, nepozvan, obratim i izvestim vas, na svoju ruku, šta se ovde dole sa nama i oko nas zbiva. Nadam se da nećete zameriti.
Da vas odmah obradujem, u demokratiju smo zagazili duboko, došla nam je do grla. Nastavimo li tako dalje, a sva je prilika da hoćemo, biće nam je i preko glave. Ako. Sa demokratijom se ne može preterati.
Višestranački pelcer se lepo primio i odlično uspeva – imamo više stranaka nego glasača. Prevazišli smo političke podele, svađamo se i tučemo isključivo oko plena. Na izborima biramo po Vukovim pesmaricama – to isto, samo malo drugačije.
Diktaturu smo svrgli umnožavanjem diktatora, svaka stranka je iznedrila po jednog.
Osvojili smo slobodu govora – svako brblja šta stigne. Nismo više poslušnici, niko neće da čuje šta onaj drugi ima da kaže. Podrazumeva se – ništa pomeno vredno.
Dobili smo, napokon, i slobodne medije. Novine, radio, televizija su se veoma uspešno oslobodili prinude zdravog razuma, kakvog-takvog ukusa, osnovne pristojnosti. Reči kao što su istina i dostojanstvo urednici traže u rečniku stranih reči i izraza. I nikako da ih nađu. Iščilele su.
Boljitak je na tom polju nesumnjiv. I konačan. Povratka na staro nema.
Ispletena je i mreža sviju mreža. Zahvaljujući njoj, daleko smo obavešteniji nego u vaša informatički oskudna vremena. Mada, nešto ne primećujem da smo zbog toga postali pametniji. Pre bih rekao da se dogodilo obrnuto. Toliko smo nakljukani informacijama da jedva dišemo. O varenju nema ni govora.
Ta mreža vam je nekakvo smetlište na koje svako baca šta god mu se prohte. Tu ćemo naći sve, izuzev onog što je zaista važno i vredno.
Sve mi se nešto čini, kako smo se umrežili, još gore smo se zamrsili.
Skolila nas je reformatorska napast, ne da nam oka da sklopimo. Stalno nas nešto preoblikuju, izlivaju nas u nekakve svoje kalupe, ništa im ne valjamo ovakvi kakvi jesmo. Da bi nas nedugo potom prelivali u druge. Toliko nas često menjaju da sami na sebe ne uspevamo da se priviknemo. Reformatorskog žara niko nije pošteđen. I baba-sera je podvrgnuta odgovarajućim procedurama i procesima, da ne zaostane.
Što se reformatorstva tiče, daleko smo stigli. Imamo već i reformu reformine reforme. A ni reformatori ne mogu da se požale, lepo su se snašli. I zašli.
Već se deceniju i kusur truckamo kroz tranziciju. Reč je rogobatna a ni pojava nije ništa privlačnija. Koliko sam razumeo, znači prelaz iz realno nepostojećeg socijalizma u nadrealno dejstvujući banditizam. Ili tako nešto. Ukoliko nije prelaz iz ničega u ništa.
U svakom slučaju, pređeni smo kako dolikuje.
Tranzicijski put je džombast, stražnjica nam je sva u modricama od silnog truckanja, ali ako. Kada stignemo tamo kuda smo krenuli, biće nam veselije i bolje. Na putu nešto valja i istrpeti. Nije nam prvina. Prošli smo i kroz gore. Dobro, nije baš sasvim izvesno da će, kada tamo dospemo, imati ko da nas primi. A nešto nam se u budućoj zajedničkoj kući mnogo i ne vesele. To nas ne brine. Naša rešenost je nepokolebljiva, znamo kuda smo zapucali a oni tamo, u toj Uniji, neka vide šta će i kako će. I sa sobom i sa nama.
Zaljubljeno zagledani u Brisel, klanjamo se Vašingtonu, zna se ko drži batinu. I ko njome bije. Uzgred namigujemo Moskvi i Pekingu, mogli bi da zatrebaju. Radi smo da se i od njih ogrebemo za koju kintu.
Ratove u komšiluku nismo vodili, ispod časti nam je da se tučemo sa boranijom, pa nismo mogli ni da ih izgubimo. Ali smo zato svojski potprašili NATO silu, ni đeneral Đorđije ne bi imao zamerke. Posle veličanstvene pobede smo, iz čiste velikodušnosti, poraženima predali na upravu deo zemlje. Koliko da ih, sirote, nečim utešimo.
Trenuto živimo u miru sa svima, izuzev sa samima sobom. Ni to nije novina. U ratu – mi protiv nas – nema predaha. Ni mirovnih posrednika.
Sami sebi uvodimo sankcije, sami sebe uništvamo, da drugima prištedimo trud.
Po verskom pitanju, bogu hvala, stojimo izvrsno – popovi su nam sve imućniji.
Srećno su se splele nebeska, podzemna i evropejska Srbija. Rade rame uz rame na zajedničkom poduhvatu – zgrabi šta i koliko možeš. Prionuli, zapeli svojski, dobro im ide. I najzadrtiji evropejac dere po srpski. I najnebeskiji Srbin, sve u patriotskom zanosu, gomila zemaljska blaga. Krimosi su se očas posla prešaltovali u poslovne ljude, dovitljiv je to svet, para je bolja i sigurnija a metodi su isti.
Što su nam Njegovani bogatiji, to su drugi siromašniji. Što je njihova kesa punija, praznija je državna kasa. Ništa čudno. Bez bede nema bogatstva. Na državi je, znali su to Njegovani oduvek, najlakše i najslađe zaraditi multu poradz.
Usavršili su se Njegovani, idu u korak s vremenom. Tuđim parama podižu sopstvene poslovne imperije. Za šaku dinara dobijaju ono što vredi milione. Nameštaju im se svi iole isplativi poslovi. Tako je sa njima oduvek bilo. I tako će, valjda, uvek biti.
Da vam Arsenije, kojim slučajem, prošeta ulicama prestonoga grada, zinuo bi, zapanjen. Takve poduhvate ni u najluđim kućegraditeljskim snovima ne bi uspeo da dočara. Sva ta nadziđavanja, doziđavanja, podziđavanja, uziđavanja, dograđivanja, pregrađivanja, nadgrađivanja, ugrađivanja. Zgrade koje su nikle na zgradama ili se toliko pribile jedna uz drugu da ni zračak sunca nema gde da između njih padne. Ulice koje prolaze kroz kuhinju, prozori priljubljeni uz prozore. I još svakojaka čudesa, rođena iz strasnog zagrljaja podivljale pohlepe i pomućene pameti.
Ne puštajte ga ponovo napolje, preklinjem vas, taj prizor teško da bi mogao da podnese.
Prebrinuli smo ekonomske brige – privredu smo doterali do nepostojanja.
Ne proizvodimo više ništa. Iz čistog obzira. Što da se naš čovek muči kada po svetu ima onih koji to već rade? I onih koji će sve što mu treba da za njega uvezu.
Prodali smo skoro sve što je iko hteo da kupi. Sada se osvrćemo po kući, zveramo po dvorištu, preturamo po podrumu da pronađemo makar još nešto što bi se moglo izneti na pazar pa da se nekako dokoturamo bar do sutrašnjeg dana.
Pružamo dlan gde stignemo. Prosjački sindikati više zemalja su zatražili od svojih vlada da, zbog nelojalne konkurencije, srpskim zvaničnicima zabrane ulaz.
Zadužujemo se i šakom i kapom. Država na krupno, živalj na sitno. Svako prema mogućnostima. Hvatamo se za glavu, zapanjeni, kada ustanovimo da zaduženo valja vraćati. Srljamo u nove dugove, da bismo namirili prethodne. Bankari su izmislili perpetuum mobile, što im više dajemo, to smo im dužniji.
Političke stranke su nam najunosnija preduzeća. Dele pare i poslove, nagrade i priznanja. Mimo njih nema života. Sa njima ga ima još manje. Ko se ustranči, zastranio je. Ko se ne ustranči, nagrabusio je. Pa ti biraj. Dok još možeš. Naime, priprema se zakon po kome će svako novorođenče odmah po prvom plaču biti uvršetno u neku stranku. Da bi sve bilo po pravdi, strankama će pripasti kvota novorođenčadi saobrazna procentima sa prethodnih izbora.
Osim stranaka, kako-tako rade još samo banke, menjačnice i kockarnice, što mu, u krajnjem, izađe na isto.
Pred svake izbore hvatamo lopove. Na iste zaboravljamo čim se glasovi prebroje. Iz praktičnih razloga. Kada bi se pohapsili svi u koje je uprto prstom, ko bi sa kim pravio vladu?
Na književnom planu, međutim, zdušno napredujemo. Imamo više pisaca nego pismenih, više romana nego čitalaca, a pesničke zbirke je nemoguće prebrojati. Raspisao se naš narod, razmahao. Svako nešto škraba, od popova i političara do pevaljki i prostitutki, od džeparoša do džabalebaroša, od vračara do vatrogasaca. Jedino još tapkaroši ne tuku po tastaturi. Izumrli su, u bioskop više niko ne ide.
Tako i treba. Nismo li se borili za stvaralačke slobode?
Uostalom, i tehnički napredak ide na ruku opštenarodnom stvaralačkom poletu. Sa računarima, spisateljski poziv je i fizički manje naporan. Od kucanja više ne otpadaju ruke. Tu su i copy i paste komande, blagoslovene bile, one same su ti dovoljne da očas posla sklepaš tekst kakav god poželiš. Ne moraš više ni da rukopise pakuješ u koverte, nosiš na poštu, plaćaš poštarinu. Samo ih šibneš mejlom. I to ti je to. Ne moraš više ni da se preganjaš patiš sa zaguljenim urednicima, koji sve nešto izvoljevaju i zakeraju, dovoljno je da calneš kintu i štamparska mašina se već dala u pogon.
Istina, niko više ništa ne čita. Spisatelji su pojeli čitaoce. U književička udruženja više i ne primaju one kojima je moguće dokazati da su pročitali makar jednu knjigu.
Izgubili smo svaki ponos, ali smo stekli istoimenu paradu. I to je neki dobitak.
Odrekli smo se kičme, da je, kojim nesrećnim slučajem, ne bismo slomili. Više se čak i ne povijamo. Sada smo masa od koje svako pravi šta mu je volja.
Zlatno runo nismo našli, niti za njime tragamo. Ne tragamo više ni za čim. Digli smo ruke od svega. Ponajpre do sebe samih.
Ne uspinjemo se, iz opreza, tako je najsigurnije da se nećemo sunovratiti.
Muvamo se okolo, ne znajući šta bismo sa sobom. Teši još jedino da drugi valjda znaju šta će sa nama.
Još uvek trajemo i pretrajavamo. Guramo nekako, a dokle ćemo, ne zna se.
Tako vam je to sa nama, dragi gospodine.
Ne znam da li ste i vi gore umreženi i imate li elektronsku adresu. Na pošti mi pismo za nebesko odredište ni uz doplatnu markicu neće primiti. U golubove se ne uzdam. Naročito otkad nas je izradio onaj koji se predstavljao kao ptica mira.
Zato vam ovaj izveštaj šaljem u mislima. Pa, ako stigne, stigne. Ako ne, nikom ništa.
