Žiranti žiriraju. Blefiraju. Foliraju. Laguckaju, mazuckaju.
Razumljivo, bez toga žirantski posao ne ide.
Svojim glasom jamče za valjanost onoga što nagrađuju. Pretežno
bez pokrića. To žirante ne potresa. Njihove promašaje ionako plaćaju drugi.
Žirantska radnja se obavlja po žirijima. Svaki žiri čini više
žiranata, ali ipak broj žiranata ne doseže broj žirija. Ova neobična prirodna
pojava se, u naučnim krugovima, objašnjava time što jedan prosečan žirant
zaseda u mnoštvu žirija. Nekad su to desetine. Zucka se da ima i onih koji su
ubili stotku, ali to još uvek nije činjenično potvrđeno.
Uprkos uvreženom mišljenju, i žiranti su ipak samo ljudi.
Iako sebe drže nečim višim, dok ih zaobiđeni, neuočeni, nenagrađeni smatraju
nečim daleko nižim od toga.
Žiranti imaju svoje pizme i svoje naklonosti. Svoja slepila
ali i, istina retke, nastupe pronicljivosti. Imaju svoje predrasude i svoje
nerasudnice. Svoje strahove i svoje obzire. Svoje mrzovoljne i svoje
dobronamerne dane. Radine i lenstvujuće periode. I tužnu taštinu onih koji
odlučuju o nečemu što se ni na jednom kantaru ne da izmeriti.
O mnogo čemu su obavešteni iz treće ruke, ali im to ne smeta
da sude iz prve.
Pravdi za volju, nađe se i takvih koji čitaju knjige o kojima
sude ali između čitanja i odluke nije ustanovljena nedvosmislena
uzročno-posledična veza.
Žiratnima je bliska ova ili ona književna strana ali, bogami,
i vanknjiževna stranka.
Imaju svoje književne i ine dugove i podužice koje valja
vraćati. Ima i onih koje tek treba zadužiti.
Tu su i liste čekanja koje valja uvažiti. Nekima nagrada
sleduje već po čekalačkom stažu.
Imaju žiratni, naravno, i svoje interese – ko ih nema? Te
interese je ponekad zgodno zadovoljiti uvažavanjem interesa onih koji se nadaju
nagradi. Počešće biva tako da se, pri odlučivanju, interesi podudare, ali je
to, naravno, čista slučajnost.
Žiranti se među sobom slabo podnose. Nadgornjavaju se, da
dokažu ko je jači. Olajavaju i opanjkavaju iza leđa. Jedni druge. I one o
čijima književnim (ne)delima sude.
