Zaklon – četrdeset osmo poglavlje

48.

Nenad se mučno probijao kroz vetar koji ga je tukao u prsa, palio mu lice. Izgledalo mu je kao da ide satima i da nikada neće stići, na svaki korak koji napravi biva odbačen dva ili tri unazad. Konačno je kročio u Hromog Dabu, kao u sklonište. Našao se van domašaja vetra i to mu je jedino bilo važno. Za sve ostalo ga nije bilo briga. Čak ni za Darkov poziv, koji nije slutio na dobro. Opet će biti prebacivanja, prekonosiranja.
Dokinavin sto je bio prazan. U Darkovom odsustvu niko nije sedao za njega, niti bi to ikom bilo dopušteno. Kod Dabića se, nema šta, znao red. Izuzetak su bili oni koji su, kao Nenad, smatrani Dokinavinim gostima, oni su imali pravo da za njegovim stolom sačekaju svog domaćina.
Bilo je sasvim uobičajeno da Darko kasni, usled silne zauzetosti, ali je Nenadu ipak bilo neprijatno da sedi sam, strepeo je da mu se ne prikači neki od posetilaca, stresao se od te posmisli, da mu ne zatraži uslugu, koju bi morao da odbije, pa bi ga zbog toga izvrgli ruglu, prozvali bi ga doca-droca, ili slično, svet je nemilosrdan kada mu ne činiš po volji. Braca bi ga surovo mučio kada god odbijao da postupi po njegovom, vadio bi mu dušu na cevčicu, u tome je bio majstor.
Pročitajte