Zaklon - četrdeset četvrto poglavlje

44.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Majka je zvala, da uruči poziv za doček na aerodromu. Dolazak obavezan. Da klekneš pred velikim Bracom. Da mu poljubiš ruku. Možda te blagoslovi, ako bude dobre volje.
Pazi da im ne dođem.
Dosta mi je! Dosta mi je! Dosta! Dosta! Dosta.
Otići nekud. Gde? Kako?

Privlačile su me skitnice. Njihova pokretljivost, lakoća, gipkost. Bila je to čežnjiva očaranost, bila je to očarana čežnja. Nešto me je snažno vuklo tom životu u kome se ništa ne može izgubiti jer se ništa nema. Nije tu bilo teskobe, nije bilo tereta svakodnevnog dokazivanja. Ni onog ubitačnog rasporeda sati i obaveza. Proždirao sam knjige o lutalicama. Zamišljao sebe na drumovima i poljima, pod mostovima, u pećinama. Lebdeo sam, lak kao perce.
Jednom sam pokušao i da ostvarim svoju lutalačku maštariju.
Pročitajte