Zaklon - dvadeset peto poglavlje

25.

Šljapkalo je, šljap, šljap. Kapalo je, kap, kap. I tres, tresnulo bi s krovova. Trebalo joj je opreza, usredsređenosti, veštine da izbegne bljuzgotine, zaobiđe bare i barice, umakne curkanjima i kopljima ledenica. Vlatka je pomalo i uživala u borbi sa ovim malim zamkama, činile su kretanje zanimljivijim. Razbijale jednoličnost prebacivanja s mesta na mesto, koje poništava sav prostor između.
Našle su se u restoranu kraj reke. Pred Vlatkom se zlatio sok, pred Mladenom pušila kafa. Iza prozora, valjala se voda. Kao dete, volela je da zamišlja kuda će struja odneti upravo bačen komad drveta. Kraj kojih mesta, kakvih predela, do kog mora? Sabirala je svo svoje geografsko znanje da ocrta put. Volela je i da umače biskvit u kafu. Biskvit bi omekšao, zamirisao, poprimio poseban ukus. Da naruči šolju kafe, ali one prave, sa gustim, kao prst debelim socom, iz koga se čita sudbina, ne isprani, istanjeni espreso, da zatraži i tanjir biskvita, pa da navali?
„A šta ako mi otkriju...?“
Mladena je stala da nabraja šta bi mogli da joj otkriju. Bila je profesionalni pacijent. Poznavala je simptome, koristila doktorske izraze, tumačila nalaze. Govorila je laringitis, pneumonija, kancer, diareja, ostipacija. Valjda joj je tako zvučalo značajnije, ozbiljnije. Kao da je i sama postala deo medicinskog osoblja, sa kojim je dolazila u dodir.
Pročitajte