Zaklon - dvadeset četvrto poglavlje

24.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Slabost, slabost, slabost. Beskrajna, neizmerna, nesaglediva. Bolujem od slabosti. Ima li toj boljci leka?

Olga upija. Strah, napetost, jed, poniženje, uvredu, gorčinu. Olga je moj sedativ.

Pred Olgom mogu da govorim, govorim, govorim, bez ustezanja. Nije važno da li išta razume, važno je da ništa ne osuđuje. Mogu da izmislim šta mi se prohte, neće proveravati, niti me hvatati u nedoslednosti i laži. Mogu sve da izvrnem, da prikažem onakvim kako bih želeo da bude. Ih, šta sam sve rekao bezboraznom upravniku. Ala sam mu natrljao uši, još se crvene. Ih, šta sam sve... Mogu da kažem i jadno kako je bilo. Neće me prezreti.

Olga ne odmerava, ne procenjuje, ne upoređuje. Bezopasna je i zato dragocena.

Muškarci se plaše žena. Od straha se brane prezirom. Prezir je pokušaj da umanjiš opasnost, ublažiš strepnju. Prezirom bi da sebe učniš nepovredivim.

Zašto se muškarci pribojavaju žena? Zato što su žene sudije u muškom nadmetanju. Proglašavaju pobednike. I proizvode gubitnike.

Pročitajte