Zaklon - osmo poglavlje

8.

Naljutio ga je već sam taj insistirajući ton osobe kojoj smesta mora da se učini po volji. Gospođina korespodencija, je li, ne može da čeka. Pa lepo ako ne može. Šta on ima s tim? Što se Luke Stavrića tiče, sve na ovom svetu može da sačeka, što duže, to bolje. Ne, ženama definitvno nije trebalo dozovliti pristup računarima, previše su živčane. Nepogrešivo je mogao da raspozna računar kojim upravlja muškarac od onog koji koristi žena. Ne samo po idiotskim sličicama na desktopu, čitava mašina bi poprimila žensku nestrpljivost, nesistematičnost, prevrtljivost, hirovitost, nepouzdanost. I sirota mašina bi postala nekako brbljiva, bleskasta, histerična. Muške i dečije su bile sasvim drugačije naravi.
Kao i psi, i računari su poprimali osobenosti svojih gazda i gazdarica. Po kraju je neki bilder, širok kao trokrilni šifonjer, šetao pitbul terijera pitomog kao jagnje, dok je pudlica oštrozube i jezičave učiteljice u penziji stalno nešto kevtala i režala, a pokušavala je i da ugrize prst koji joj pružiš.
Razlikovali su se računari koje je koristila razložna, staložena osoba, od onih koji su dopali nekom nesređenom, histeričnom stvorenju. Bilo je vedrih i potištenih, bistrih i glupavih, spretnih i smotanih.
Došlo mu je da odbije, mrzeo je da ga forsiraju. Mrzeo je navalentne, vlastoljubive žene koje misle da si njihov rob pa da doletiš čim pucnu prstima. Muštrale bi te kao što muštraju sirote kučiće. Ovog puta mu je Baki baš uvalio.
Pročitajte