Popravljamo kišobrane

Bio je to tup, ravnomeran bol u slepoočnicama, kao da ih je neko stegao klještima, pa niti popušta, niti dodatno zateže. Previše jasna svetlost je pekla oči.
Bila je subota. Biljana je, sa ćerkama, otišla u šoping. Uspeo je da se izvuče, nije bio ljubitelj kupovina. Naprotiv. Istina, nije na njega previše ni navaljivano. Ponuđeno mu je da krene, više reda radi, nego što se stvarno računalo na njega. Bio je slab kupovni kompanjon, nije delio opšte uzbuđenje. Bio je kvari-igra. Tako da tu zapravo nikakvog izvlačenja nije ni bilo.
Kada je već sam u kući, mogao bi da malo sredi terasu, dugo to odlaže, a da mu niko ne smeta tako što će se vrzmati oko njega ili mu dosađivati primedbama i savetima. Nije mu se dalo. Bio je previše mlitav, previše bezvoljan da išta započne. Najradije bi spustio sve roletne i, nepokretan, zurio u tamu. Neće to učiniti. Retko sledi podsticaje koji odnekud izrone. Nepoverljiv je prema njima. Nepoverljiv je i prema svojim pobudama i svojim željama. Bilo je tu nečeg pred čim se ustezao, nečeg što mu se činilo sigurnijim da drži na odstojanju, nečeg za čim je odbijao da se povede.
Ženska prilika u bluzi boje banane i zagasito smeđoj suknji, sa torbom u ruci, primicala se ulazu u zgradu. Zbog nečeg je zastala i podigla glavu. Spazila ga je pre nego što je stigao da se povuče. Mahnula je. Odgovorio je mahanjem. Ženska prilika je nastavila dalje.
Napustio je terasu, bio je tu previše izložen. Nije mu bilo do pozdravljanja i otpozdravljanja.
Uključi me, pozivao ga je televizor. U tom pozivu bilo je nečeg skoro zapovedničkog. Ruka je, sama od sebe, poslušno posegla za daljinskim upravljačem. Zaustavio ju je. Za trenutak se kolebala, kao vojnik između dve protivrečne komande. Onda se povukla. Televizor se prekorno narogušio.
Pročitajte