Zaklon – jedanaesto poglavlje

11.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.

Što si mi došao kad nećeš da uradiš onako kako ti kažem? Znaš, je li, bolje od mene. Pa kad znaš, sedi kući, nemoj da me zamajavaš. I bez tebe ih imam previše na glavi. Što volim te koji sve znaju, puna su ih groblja.
Šta ti je naspelo Kapetanoviću? Da od mene praviš budalu, šta li? Nađi ti lepo nekog drugog, a kod mene se više ne pojavljuj. Ne da mi posle baljezgaš okolo da od mog lečenja nema nikakve koristi. Da pojma nemam šta da započnem sa bolešću. Kako da ima koristi od onoga čega se ne pridržavaš, ajde mi samo to objasni, ako može? Kako? Nikako. Znam ja vas, pustite jezike u galop, opanjkavate, samo to i radite. Ništarije. Opanjkavanje vas i drži u životu, ništa drugo. Živite iz zlobe, ni zbog čeg drugog. Znam ja vas dobro. Upoznao sam vas, bolje bi bilo da nisam. Gde se samo prevarih. Bolje bi mi bilo da sam čistio ulice nego što sam navukao lekarski mantil. Lakše bi mi bilo sa običnim nego sa ljudskim smećem. Mnogo lakše. Đavo me povukao za nos, eto šta je, da mi se naruga. Đavolak jedan, smejala se majka, sa odobravanjem, sa uvažavanjem, sa divljenjem, kada god brat nekom napakosti, daleko će dogurati. Pakostio je kome je mogao, najviše meni. Usavršavao zanat. Dogurao je, ne kažem da nije. I što sad dolazi? Koji ga je đavo naneo? Bolje bi bilo da nas je samo preleteo, a ni to ne bi morao, ionako smo daleko ispod njega, jedva nas opaža sa svoje visine. Ja mu dođem kao nekavo zrnce. Mora da ga kljune.
Krst moj, eto šta ste, svi do jednog, koliko god vas se nakupilo u čekaonici, Krsto Kapetanoviću, da si bar Krstivoje pa da te čovek nekako podnese. Svojim boleštinama ste me na krst pribili, da izdahnem. Jednom ću sve da vas najurim. Bič, pa napolje.
Pročitajte