Zaklon – deseto poglavlje

10.

Počelo je zanimljivim, uzbudljivim nagoveštajem. Nastavilo se nešto drugačije.
Prvo ga je Katarina Obradović zaustavila na hodniku.
„Imam sa tobom o nečem daporazgovaram, Nešvil“, rekla je značajno. „Ali ne ovde.“
Osvrnula se uz omalovažavajući pokret, da obuhvati to ovde, koje ne zaslužuje njeno poverenje.
„Treba da popričamo nasamo.“
Nasamo, nego šta, zaigralo mu je u grudima, zatreperilo u stomaku. Nasamo Pizdiću, nasamo Tutumračice, nasamo Biserka, ajde da vas vidim šta ćete sad. Nije ni Nenad Novaković za otpad, kao što neki misle.
„Sada žurim, ali zato sutra obavezno.“
Može sada, može sutra, može noćas, može bilo kad. Nenad će u svako doba biti na raspolaganju. Neka samo zovne, neka samo zvizne, dotrčaće. Ma šta dotrčati, doleteće.
Niz obalu reke, okićene ogrlicom od zelenkastog leda, po belini se stuštio pas crn kao gar, strelovit, silovit. Zgrabio je bačeni predmet, položio ga gazdarici pred noge. Pomilovala ga je po glavi, došanula par nežnih reči. Nenad bi, ako treba, i u ledenu vodu, među struje, virove, talase, da ga lome.
„Ima u blizini jedan zgodan kafić. Hromi Daba. Tamo bismo mogli da na miru...“, predložio je.
U taj kafić ga je često vukao Darko. Imao je tamo i svoj sto. Darko je svuda imao nešto svoje ili nekog svog. Umeo je da prisvaja, Nenad je bio lišen tog dara. Imao je i otvoren račun, da naručuje šta hoće, plati kad stigne, po posebnim, sniženim cenama, koje važe za posebne, uvažene posetioce, nije propuštao da se pohvali. Bio je dobar sa gazdom, tipom unezverenog pogleda, zatupastog nosa, ulubljene brade. Imao je sa njim i neke kombinacije. Gazda je bio lokalni krimos, onako, osrednjeg formata. Nije bio ni među prvima, ni među poslednjima.
Pročitajte