Pogonsko gorivo terora

„Naravno, nevine ljude su streljali. Pa, ipak, streljanje jednog išlo je u korist mnogim drugim. Streljanje nekog maršala garantovalo je unapređenje desetini njegovih kolega. Na upražnjeno mesto su unapredili generala. Službu tog generala dobijao je pukovnik. Pukovnika je zamenjivao major. U skladu s tim, unapređivali su u činove kapetane i poručnike.
Streljanje jednog ministra izazivalo je desetak službenih premeštaja. I to usmerenih isključivo prema vrhu. Mase nižih birokrata penjale su se službenom lestvicom.“
(Sergej Dovlatov „Strankinja“, s ruskog prevela Radmila Mečanin)

Snaga nemoći

Mnogi dobronamerni (i ne tako dobronamerni) zahtevaju da se književnost zauzme za ispravnu stvar, već kako tu ispravnost ko vidi.
U ovom zahtevu se stiču jedna nedovoljnost i jedna nevolja.

Flober filma

Kjubrik je Flober filma, pomišljam posle projekcije “Paklene pomorandže“, odgledane ponovo posle mnogo, mnogo godina, ovog puta u novoj zgradi Kinoteke.

Na kratkom lancu

Nesigurno i kratkoročno finansiranje književnih poduhvata nije puka posledica besparice.
To je i način da se književni narod drži u stalno neizvesnosti i neizvesbnošću uzrokovanoj pokornosti.
Oni koji odlučuju o parama zahtevaju da se svaki čas saginjemo do njihovog šalterčića i popunjavamo njihove maloumne papiriće, koji ne služe ničemu drugom osim da se pokaže ko je gazda. Sa jasnom neizgovorenom porukom: „Pazi šta radiš, inače...“

Neću više o njima

Ne, neću više o njima. Ni Sadašnjim. Ni o Prethodnim. Ni o Budućim. Neka se nose svi skupa. Ionako se ne razlikuju ni po čem bitnom. Isti su, samo se drugačije zovu.

Pljunuti On

Ne znam da li je politička teorija ustanovila neki zakon (poistovećenja, ugledanja* ili šta već) ali je pojava empirijski nedvosmisleno utvrđena. Bar u Srbiji. Stranački ljudi (eh, stranački ljudi, poseban je to soj) liče na šefa stranke, Velikog Vođu. Pljunuti On.

Ko je udaren?

Iz vladajuće, natrčavajuće stranke poručuju da je sumnjičenje ministra policije za doktorsko plagijatorsku radnju udar na državu i, što je još crnje, Kralja Ibija lično.
Ni manje, ni više.
Nastranog li rimejka agitropovske retorike iz pedesetih prošlog veka. Ili tu negde.
I sa tom retorikom srasle netrpeljivosti prema svemu što vlasti ne podilazi i svakom ko joj se ne „divi do imbecilnosti“, da upotrebim zgodno nađene reči Radovana Trećeg.