Ne znam da li je politička teorija ustanovila neki zakon (poistovećenja, ugledanja* ili šta već) ali je pojava empirijski nedvosmisleno utvrđena. Bar u Srbiji. Stranački ljudi (eh, stranački ljudi, poseban je to soj) liče na šefa stranke, Velikog Vođu. Pljunuti On.
Uz letargično-dremljivog Koštunicu pospao je čitav DSS, a sad im se više i ne isplati da se bude.
Uz Tadića, žuti su odreda manekenisali sve u šesnaest. Dok ih nisu makli s piste.
Uz histerično-glumatajućeg Kralja Ibija sva natrčavajuća stranka se ubi od šmiranja i zacenjivanja. Dok ne preglume.
Nego, što je ja svima njima uopšte bavim kad ima mnogo toga zanimljivijeg i važnijeg?
Ni sam ne bih znao kasti.
Valjda zato što su nesnosno nametljivi. Po čitav dan mi zuje oko glave.
* Oni se na njega ugledaju, on se u njima ogleda. Svima lepo.
Uz letargično-dremljivog Koštunicu pospao je čitav DSS, a sad im se više i ne isplati da se bude.
Uz Tadića, žuti su odreda manekenisali sve u šesnaest. Dok ih nisu makli s piste.
Uz histerično-glumatajućeg Kralja Ibija sva natrčavajuća stranka se ubi od šmiranja i zacenjivanja. Dok ne preglume.
Nego, što je ja svima njima uopšte bavim kad ima mnogo toga zanimljivijeg i važnijeg?
Ni sam ne bih znao kasti.
Valjda zato što su nesnosno nametljivi. Po čitav dan mi zuje oko glave.
* Oni se na njega ugledaju, on se u njima ogleda. Svima lepo.
