уторак, 4. јануар 2022.

Надметање у робовању

 Дотле, треба поднети. Ставове и параграфе, прилоге и додатке. Подмукла подметања и законом посвећене подвале. Чак се и надметати, доказивати, искушавати властиту вештину. Дозволити да те, на твоју велику срамоту, надметање понесе. Да те вештина заведе. Једним делом себе пристати на оно што одбацујеш. И себе презирати због тога.

Јаблан није желео да постане сужањ сопствене суревњивости. Ужасавала га је помисао да живот протраћи тукући се за првенство. Каква будалаштина, надметати се у робовању. Покушавао је да се отресе потребе за предњачењем, као што пас отреса буве, али се буве увек враћају. Да пецкају, грицкају, сврбе.

Такмичење је замка. Учествујући, прихваташ циљеве и правила које одређује неко други. Онако како њему одговара. Ту си унапред преварен. Губиш чак и када наизглед добијаш.

Јаблан није увек успевао да се одупре такмичарском зову, ма колико то желео. Било је у том зову нечег снажног, чему се готово сместа одазиваш. Нечег што је у тебе давно усађено. Нечег жилавог, што не успеваш да ишчупаш, упркос свом труду. Бити испред других, бити изнад других, бити бољи од других. Заповест!

Презрео је ту заповест. Заправо, волео би да је тако. Али није. Није па није, ма како обртао ствари у корист онога што би требало да буде. Није ишло. Никако. Оно што јесте пружало је жесток отпор.

Требало се сачувати. Колико толико. Да га свог не захвати трулеж такмичарства. Да га не састружу. Да га не докусуре.

Требало је ставити себе у замрзивач, да се одледиш у неким повољнијим приликама.

Требало је издржати. Требало је изгурати.

Из романа Приказа