Са истока зора руди, са зором се нада буди, дан победе сада свиће, свет слободан читав биће, певушио је неко у Јаблановој глави, никако да умукне.
Дечаци су
читали стрипове и жудели за стриптизетама. Мајке су терале учитељицу чулности, машући
рукама. Као што се терају пилићи.
Уз бурно одобравање народних маса, и удворан пљесак гутача ватре, Маршал је ходао по затегнутом ужету. Изнад амбиса у који ће се сручити његова лична држава, чим гутачи ватре поразместе бацаче граната.
Војна
сила је парадилара улицама. У сјају и моћи. Гомила се стапала са тенковима.
Не,
никакаве војне силе није било на обзорју.
Није више
било ни истока, ни запада. Није више било ни сиротог Јаблана Јаковљевића.
Пресвисао је. Од муке.
А да
прикази лакат за врат? Цурикира-акасава захват. Нема ни да мрдне.
Какав
црни лакат, Јаковљевићу. Није лакат, него полуга. Један, Јаковљевићу. Седи,
Јаковљевићу. И добро загреј столицу. Где родих овакву суклату, вајкала се
мајка. Као да га нисам ја правио, беснео је отац. Да ниси ти нешто, несретнице,
петљала с неким на послу? Или с поштаром? Или с неким комшијом? Камо среће да
га је неко други правио, боље би испао, поклапала би оца баба. А, тако? Јесте,
тако. Ти то мени? Ја то теби. За ово ћемо још да видимо. Видели смо ми давно
све што је требало да се види. Него не знам где су овој мојој слепици биле очи
када је полазила за тебе. А лепо сам јој говорила... Али, не вреди, заћорила,
па то ти је. Много си ме разочарао, Јакове, много, цедио је диша Глиша, са
бескрвних усана. Шта је све за тебе учинила друштвена заједница. Шта су учинили
преци. А ти? Како враћаш? Ти ово зовеш цигарама, притеснио га је домар. Душу
сам хтео да искашљем. Да ми више ниси донео овакво ђубре. Иначе, знаш шта ти
следује за оно што си шкрабао по женском вецеу. Нисам ја. Немој ти мени, нисам
ја, па нисам ја. Само то умете да кажете. Шта сам ја, ћорав, па не видим? Сто
очију ја имам, сто. И на потиљку их имам. Ко је, ако ниси ти? Да нисам ја?
„Слушам“,
позивала је приказа.
Из романа Приказа
