Параскева сада види мноштво руку које у разним деловима града убацују у уста мноштво таблета. По ординацијама, штампачи ревносно избацују рецепте, доктори и докторке шкрабају потписе, ударају печате.
На састану управног одбора једне фармацеутске компаније
директор продаје поносно показује графикон. Управо у овом тренутку толико и
толико таблета нестаје у устима толико и толико преданих пацијената, обзнањује
славодобитно. Бројеви су импресивни, иако је минуо јутарњи шпиц.
Свако је запатио неку фалинку, једино што има оних који то још увек не знају, али ће им већ бити предочено, едукација је свакодневна, ко верује да није болестан, доказаће му се да јесте. Има суманутих типова који су уобразили да су здрави. За такве ће се увести обавезни превентивни прегледи. Па да видимо ко је ко и шта је шта.
За сваку фалинку постоји и пилулица, и таблетица. И
сирупчић. И инјекција.
„Можемо да накривимо капу“, задовољан је председник управног
одбора. „Што је свет болеснији, наши послови су здравији.“
Служба за односе с јавношћу ће ову изјаву малчице
преиначити. „Што је свет здравији, ми смо срећнији“, појавиће се у свим
медијима који иоле држе до прихода од реклама. Дакле, свим. Осим оних који
ионако никог не занимају.
„Стално лечити, никад излечити“, наставио је овај визионар,
„ето тајне пословног успеха. Стварамо доживотну клијентелу.“
И ова изјава ће до јавности стићи у нешто другачијем руху,
као: „Никада вас не напуштамо.“
Параскева види и научнике по лабораторијама – својски раде
на проналажењу нових болести које ишту нове лекове. Ни болест не пада тек тако,
с неба, као што се веровало некад, у наивна, преднаучна времена. Није ни крушка
да пружиш руку па да је убереш. Има да се помучиш око болести. Да је приготовиш
како ваља. Да је пустиш међу народ.
И законски би ствар морала да се погура, убеђује министра
привреде и палачинки министарка забаве и здравља. Не може једна тако важна
привредна грана да се остави на милост и немилост појединаца, па да је сваком
слободно да болује кад хоће и колико хоће. Или да, саклони боже, уопште и не
болује, има и таквих перверзњака. Морала би да се уведе болесничка обавеза,
направи списак болести од којих је свако дужан да се лечи.
Министар привреде и палачинки важно клима главом, а све се
мисли да ли би владајућа колегиница да се њих двоје мало позабаве, здравља
ради, сав устрепти кад се нађе у њеној близини. Све чека да му од ње стигне
неки знак у том смислу, а знака никако нема. Ни назнаке.
У Параскевиној глави се гаси унутрашњи екран. Сада види што
и сви други. Бескрајне низове исцерених билборда, и још бескрајније колоне
љутитих аутомобила. Види страх, грч и умор на лицима пролазника. Види одсутну
узрујаност у погледима.
Из романа Беспосличари
