Био је то четвртак. Четвртак је био далеко бољи од понедељка. Уливао се у петак. Петак се претапао у суботу. Понедељак је био дан за прескакање. Четвртком чекаш. Да се протнеш кроз петак.
Био му је то последњи час. Наставни дан је, дакле, скоро претурио преко главе. Још мало па ће упловити у поподне, затим утонути у вече.
Први час је био најгори. Не само четвртком, уопште. Било је то као када на плажи, врео од сунца, загазиш у воду, кожа се најежи, хладноћа реже, сецка од чланака ка грудима. Све док се не бућнеш, не размахнеш рукама и ногама. У школи је то била опорост, запиње у грлу, некаква грудва, растварала се, смањивала како су часови одмицали.
...
Из приче Други живот (збирка Безглаво: приче о заглављеним људима)
